“Sve će se ovo lane zvati”, samo što ovo danas predugo traje

0
92

I dok Crvena zvezda i FMP odlučuju, u krugu porodice, o prvaku Srbije, nekadašnji šampion Evrope Partizan, više ni ne pliva u problemima, odavno sve to više liči na ronjenje.
  

Poraz od FMP-a u polufinalu domaće lige samo je do kraja ogolio tužnu istinu, a ona se nazirala i ranije, onome ko je umeo, i hteo da vidi, Partizan nije ni bleda senka nekadašnjeg giganta.
 
Od trojke Nolana Smita, do Boldenovih zakucavanja, prošle su tri godine, a crno-beli se nisu makli sa mrtve tačke…nisu unapred. Kretanje je bilo u suprotnom pravcu, prema nazad, ili ka dole, ako vam je tako približnije poimanju.
  

Gromoglasne najave o ''sezoni za stabilizaciju'', vraćanju dugova, i postavljanju na zdrave noge, izgleda da su bile samo dim koji je trebao zamagli istinu i da ulije nadu armiji navijača vezanih za klub nitima koje će teško razumeti neko ko za Partizan ne navija. Peković je stigao kao neko ko ima para, a voli Partizan, i prosečni ''vatreni'' navijač shvatio je to kao dobitnu kombinaciju. Da li je baš tako?
 
Ukoliko je tačno da će crnogorski as napustiti funkciju u Partizanu, za nesrtpljenjem, a svi navijači i sa zebnjom, očekujemo izveštaj o finansijskom stanju u klubu. Ako ste skloni klađenju, ne pokušavajte da date ni pet para na to da je dug enormno smanjen…naprotiv.

Trofeja ni od korova, i finala su postala ''incidenti'', a mladih igrača spremnih za najkvalitetnije evropske klubove, pa čak i za NBA, ne da nema, nego nijedan nije upisao značaniju minutažu ni u ovom, ovakvom Partizanu.
 
Pa šta je Partizan dobio u sezonama ''stabilizacije''? 


Malo toga, skoro ništa, ako izuzmemo navijačku mobilizaciju u najtežim trenucima u istoriji, ali i strpljenje najvernijih ima granice. Raskid sa Duškom Vujoševićem pravdao se upravo željom da se klub pozicionira bliže izvorima novca, čitaj vladajućim političkim strukturama, sa kojima je iskusni trener bio u konstantnom hladnom ratu. Govorilo se da sponzori baš zbog njegovog jezika ne smeju da ulažu u Partizan, i da će novac nagrnuti sa svih strana kada on, i za njegovo dobro zbog bolesti, ne bude bio u klubu. Pare su, istina, kapale sa nekih strana, klub je plivao, u problemima, ali ipak plivao, sve do dvostrukog poraza od filijale najvećeg rivala. Tu je nešto puklo, ne mislimo samo na bruku.

Malodušnost igrača, izuzimajući kapitena Veličkovića, mogla je da se vidi i sa mnogo veće udaljenosti od tribina hale. Svi su želeli brz, ma koliko bolan bio, kraj. Reče jednom Čerčil, bolje užasan kraj, nego užas bez kraja…I završilo se, ali da li je sada lakše?

Sidro je digao i prošlogodišnji mesija, spasilac, svetlo na kraju tunela…Aleksandar Džikić. I nije otišao u NBA, gde je već odlazio, i to sa mesta pomoćnika u Partizanu. Nije čak prešao ni u neki evroligaški klub, otišao je u Budućnost iz Podgorice, ekipu koja je čak i ovu sezonu bila iza Partizana. Mora da je nešto mnogo trulo u klubu iz Humske, kad tako stoje stvari.
 
Pored trenera, verovatno i predsednika, već je otišao i ponajbolji igrač, Vil Hečer, Amerikanac koji je muški odradio svoje pare, ma kolike da su bile. Zahvalio se svima, rekao nešto kurtoazno, i otišao bez osvrtanja. Nema mu se šta zameriti. Ostala dvojica njegovih sunarodnika, možda su već i zaboravila gde su provela, još uvek aktuelnu sezonu.
  
Ni sa domaćim igračima situacija nije ništa bolja. I oni bi da idu, i otići će, svi koje neko bude hteo. Nekima je ugovor istekao, drugi imaju mogućnost raskida, a neki, potut pominjanog kapitena, toliko su iscrpljeni svim i svačim, da je pitanje imaju li snage za još jedan početak…

A Partizan jeste na početku. I to ne na startnoj poziciji u prizemlju, već duboko dole u podrumskim prostorijama. Šta mu je činiti? To je već pitanje za milion dolara, i neku paru više. Resetovati se, i krenuti sa amaterskih pozicija, sa mladim, neafirmisanim igračima, i svesno rizikovati ispadanje iz regionalnog takmičenja, može da bude jedan izbor, sigurno ne i najsrećniji.
   

Možda opet pokupiti zaboravljene, istrošene, i košarkaše koji se oporavljaju od povreda, i tako skrpiti tim za domaću upotrebu, i tako stići do nekog plej ofa, možda i finala, ali opet bez trofeja, i što je najvažnije, miljama daleko od Evrolige, jedine oaze u pustinji uzaludnog bitisanja.

Nada da će sunovrat slavnog kluba podstaći njegove nekadašnje asove da se uključe u oporavak, pre svega finansijski, nije realna. Neko bi možda i došao, ali skupiti ih sve, ili bar većinu, nemoguća je misija. A i ko bi bio taj oko koga bi se okupili?
   
Uglavnom, vreme curi, voda je preko grla, Partizan je na aparatima…Linija života još ne emituje onaj ujednačen zvuk, ali se sve ređe vide amplitude…Reče Duško Vujošević ''sve će se ovo jednom lane zvati'', ali sumorno danas se oteglo do nepodnošljivosti.

Komentari