Opravdanje u "podmlađivanju" reprezentacije koje selektor Siniša Mihajlović stalno iznosi pred oči javnosti potpuno pada u vodu kada se prosek godina naših reprezentativaca uporedi sa drugim nacionalnim selekcijama u Evropi.

Naši fudbaleri koji nastupaju u prvoj postavi reprezentacije imaju prosek od oko 24.5 godine, što tek donekle odudara od proseka mnogih drugih ekipa širom "starog kontinenta". Da stvari budu gore po našeg selektora, najveće uspehe evropske selekcije postizale su sa znatno većim prosekom godina svojih igrača.



Na poslednja dva velika takmičenja, Svetskom prvenstvu 2010. i Euro 2012. bilo je i mlađih i starijih selekcija, pa se "orlovi" ovakvi kakvi su danas ne bi ni po čemu posebno isticali, ponajmanje po mladosti.

Međutim, prosek Nemačke na Euro 2012 od takođe 24.5 godine pokazuje kako to "panceri" rade. Njihov najmlađi igrač bio je Mario Gece sa svojih tada 20 godina, ali je u redove reprezentacije došao kao već iskusan i dokazani golgeter i "paker", a ne posle 10 golova u domaćem šampionatu poput Mitrovića, manje čak i od klupskog saigrača Kojića. Sa druge strane, Nemci su imali i tada 33-godišnjeg Miroslava Klosea, koji je svojim ogromnim iskustvom i sjajnim igrama znatno doprineo uspehu svoje reprezentacije koja je stigla do polufinala.

Španci se nisu dali podmladiti pa je tako njihov najmlađi igrač u Poljskoj i Ukrajini bio Đordi Alba sa za Mihajlovića gotovo neprihvatljive 23 godine. Siniša bi se sigurno odrekao i Ćavija koji je na Euro 2012. imao pune 32 godine, svakako previše za našeg selektora. Španci su ipak osvojili titulu, a Siniša verovatno veruje da je neka nameštaljka u pitanju.

Na Svetskom prvenstvu 2010. u Južnoj Africi nismo bili "podmlađeni" ali smo, gle čuda, bili među 32 najbolje reprezentacije sveta i to sa skandaloznim prosekom od čak 26 godina. Iz naše grupe u dalje takmičenje su otišli premladi Ganjani sa 24.1 godinom, kao i Nemci koji su tada imali prosek od 25.0 godina u redovima svojih momaka.

Ipak, naša selekcija je među 32. imala sedmi najmanji prosek godina, tako da može slobodno da se kaže da je bila "podmlađena" i veoma mlada u odnosu na ostale učesnike. Holanđani su sa prosekom od 27.7 godina bili među najstarijim ekipama pa su ipak stigli do finala i, generalno gledajući, prosek godina neke ekipe apsolutno nema nikakve veze sa njenim uspehom na terenu.

Uostalom, Grci su 2004. godine uzeli titulu na Evropskom prvenstvu sa igračima koji su imali prosek od 28.3 godine. Italija je 1982. godine postala šampion sveta sa igračima koji su imali u proseku 27 godina, dok su 2006. godine u Nemačkoj ponovo podigli pehar na Svetskom prvenstvu sa igračima starim 28.2 godine. Skandal! Nisu se podmladili, a uzeli su pehar!

Siniša, priče o podmlađivanju ostavi za neke osnovce, mada ti ni oni više ne veruju. U svakoj reprezentaciji treba da igraju samo najbolji, bez obzira na njihove godine. I u svakoj ozbiljnoj selekciji tako se i radi, osim u ovoj našoj sa margina evropskog fudbala, koja od silne mladosti igra dobro 60 minuta i onda se raspukne kao mehur od sapunice.

Reprezentacija Srbije je večeras poražena rezultatom 2:1 od Belgije u okviru kvalifikacija za Svetsko prvenstvo koje će se sledeće godine odigrati u Brazilu. Prvi gol koji je naša reprezentacija primila nije isključiva krivica Kolarova kako je to preneo komentator koji kao da prvi put u životu prenosi i gleda neku fudbalsku utakmicu. Subotić je bio sam, nikoga nije čuvao. Biševac je bio pored igrača koga je trebao Neven da čuva, pa je Aleksandar Kolarov ostao sam sa dva igrača od kojih je jednog po redosledu trebalo da sačuva Biševac. Totalna neuigranost zadnje linije tima i donekle kiks Vladimira Stojkovića koji je ipak primio gol u svoj bliži ugao. Sudija je kod drugog gola možda mogao da svira i faul nad Ivanovićem, no šta je tu je. Kolarov je na kraju pokazao da je majstor za slobodnjake. Ono što je mene šokiralo je to da se Raća Petrović zaleteo i zgrabio loptu nakon što je sudija dosudio faul i to još sa desne strane? U našoj reprezentaciji ne postoji nikakvo poštovanje onoga što se dogovori na treningu i u svlačionici, to je očigledno.

Siniša Mihajlović je ovih dana govorio kako naša reprezentacija ne ume da se brani i da ćemo od prvog minuta gledati Srbiju koja napada svim silama ka protivničkom šesnaestercu. Sve što je gospodin Mihajlović najavio ostalo je samo u teoriji. U praksi smo imali priliku da prisustvujemo partiji naše reprezentacije koja bi sa ovakvom igrom bila lak plen i za mnogo slabije reprezentacije od Belgije, koja po svemu sudeći polako ali sigurno postaje jedna od najjačih evropskih selekcija i tu "titulu" će nositi još dugi niz godina. Mi smo Belgijance u prošlom ciklusu kvalifikacija za SP u Južnoj Africi pobedili slično kao što su i oni nas večeras. Jedina razlika je što su oni žrtvovali jedno veliko takmičenje da bi oformili kostur ekipe, strpljivo i staloženo čekajući da se sve kockice poklope. Tako sada u timu imaju i više od 11 igrača koji igraju, napominjem, u najjačim evropskim ekipama. Njima su sa klupe ušli igrači kao što su Lukaku, Dembele i Aazar a naš selektor je tim osvežio sa igračem Genčlerbirligija, Radosavom Petrovićem(koji je za ono malo vremena na terenu pokazao i više nego Milivojević i Fejsa zajedno), te bombarderom Šćepovićem, koji je rezerva u Partizanu.

I šta sad? Oni su podmlađivanje reprezentacije prebrodili uspešno. Najavljivao je i naš selektor smenu generacije, ali se bojim da smo opet na početku. Fejsa i Milivojević apsolutno ništa pokazali nisu! Jasno je da u našoj reprezentaciji ne igraju najbolji igrači i svi znamo zbog čega i zbog koga je to tako, samo je pitanje dokle više? Nemanja Matić, koji je među najboljim, ako ne i najbolji zadnji vezni u Evropi, ne igra za Srbiju jer imamo selektora koji je i više nego tvrdoglav. Jedan takav igrač bi ovaj tim pokrenuo iz korena. Siguran sam da bi ova ekipa sa Matićem bar delovala organizovanije, no kako reče selektor ranije: "Matić se ne uklapa u njegovu viziju igre." Ako ima obraza Siniša bi sam trebalo da podnese ostavku, momentalno! I ne samo on, nego i svi oni koji su ekipu kojoj tepaju "evropski Brazilci", doveli na stub srama! Riba smrdi od glave, tako je bilo i biće zauvek. Ne mogu da shvatim po kom osnovu je Luka Milivojević zaslužio minutažu u odnosu na Zdravka Kuzmanovića. Ako nešto Kuzmanović zna to je da stane na loptu, zagradi se i pošalje siguran pas, to nam je falilo i previše večeras.

Dušan Basta je igrač kakvog odavno nismo imali na desnoj strani. Ima snage da isprati tempo jakih evropskih utakmica, hoće da preuzme odgovornost, čak je u nekim trenucima zahvaljujući tome što su se Fejsa i Milivojević krili od lopte, preuzimao odgovornost i kreirao igru. Tužna je ekipa u kojoj igru kreira igrač koji treba neprestano da probija po boku i namešta napadačima prilike za gol, a još tužnija ona ekipa u kojoj se Mitrović sa 18 godina izvlači nazad kako bi prosledio loptu Kolarovu na bok, umesto da to radi vezni red. Da je tako bilo ne bi lopta pogodila Markovića u glavu, nego bi je centarfor zakucao u mrežu.

Aleksandar Mitrović je ipak još dete, baš kao i Lazar Marković i sa njima treba biti strpljiv. Pogotovo što se tiče Mitrovića koji je večeras pokazao da ima ono nešto što nam fali još od vremena Miloševića, Kovačevića pa i Žigića, s tim da je apsolutno kompletniji igrač od svih njih. Brz je, odlične tehnike, okretan, snažan, sve što krasi jednog tipičnog golgertera danas. Izdržati na leđima gromade kao što su Kompani i Van Bujten ne može svako. Jeste bio odsečen u većem delu utakmice ali za to nije on kriv. Svakako ga treba pravilno usmeriti i raditi sa njim i eto nama devetke za narednih desetak godina.

Još jedan igrač i previše fali ovoj ekipi, a to je Adem Ljajić. Uvršten je u idealan mladi tim Evrope a za našu reprezentaciju ne igra iz dobro poznatih "razloga". Slažem se da je sam kriv što je potpisao nešto što nije bio u stanju da ispuni, ali ne možete naterati nekoga da radi nešto što jednostavno ne može. Da li stvarno mislite da mu niko od njegovih sunarodnika ne bi zamerio na tome? Stavite se u njegovu poziciju. Ima mnogo muslimana po zemljama Zapadne Evrope koji sa velikim uspehom igraju za svoje države. Oni su nosioci igre u najvećim klubovima na planeti, pa ih niko na to ne tera. Svoje poštovanje prema državi iz koje dolaze pokažu na terenu, a u krajnjoj liniji i time što nose dres sa državnim grbom na sebi. Nisam primetio da neko Riberija, Benzemu i na desetine ostalih prisiljava da rade nešto što ne žele. Mi smo mala zemlja koja mora da iskoristi sve svoje potencijale, u ovom slučaju svakog igrača koji bi mogao nešto da doprinese našem sportu. Na kraju će svi biti srećni i zadovoljni jer će ekipa biti jača, samim tim će i uspesi tima doneti bar trenutak radosti našem napaćenom narodu.

Rukavina, Basta, Kolarov, Ivanović, Subotić, Biševac, zašto ne i Vidić, Nastasić, Kuzmanović, Matić, Kačar(jedan od retkih Srba koji može da izdrži 90 minuta na visokom nivou), Djuričić, Tadić, Sulejmani, Ljajić, Boško Janković, Marković, Mitrović treba da čine okosnicu ekipe u narednom ciklusu kvalifikacija.

Mi smo uvek bili talentovana nacija i zemlja koja je nepresušan izvor sjajnih mladih fudbalera, samo sa tim talentima treba neko stručan i da radi. Decenijama nemamo pouzdanog čuvara mreže. Treba od mlađih kategorija izabrati nekoliko najtalentovanijih i sa njima raditi neprestano. Klubovi moraju da se privatizuju, mora se znati gde odlazi svaki dinar, ko sa njima raspolaže. Mora se iskoreniti trenutni vid poslovanja, presipanje iz šupljeg u prazno, razni menadžeri koji odvode decu za sitne pare a oni sada igraju velike uloge u najjačim timovima u Evropi. Kad vidim kako su Belgijanci ispratili himnu svoje zemlje, čak i oni dečaci i devojčice što su stajali ispred igrača pevali su kao da oni upravo kreću u "fudbalski rat" za svoju zemlju. Kako je moguće da pola naše ekipe istrči na teren i bukvalno se šeta po istom? Kult reprezentacije nam je odavno na nuli.

Uz pravo rukovodstvo FSS-a, uz selektora koji neće da se uči poslu vodeći reprezentaciju svoje zemlje umesto da mu to bude kruna karijere, možemo se bar potruditi da se plasiramo na EP 2016. godine. Prošli su nam svi vozovi odavno, ali još jedno odsustvo sa najvećih smotri fudbala bi zemlju u kojoj je fudbal najvažnija sporedna stvar na svetu, bez obzira na neuspehe, sahranilo za sva vremena.

Desio se i taj 144. "večiti derbi", jedni slave pobedu i titulu, drugi jadikuju zbog propuštenih prilika ili odluka sudije, a svi razmišljaju kao da živimo na nekom udaljenom ostrvu, daleko od pogleda ostatka Evrope.

Godinama unazad niko ni ne pomišlja na neke ozbiljnije uspehe u toj istoj Evropi, niti na kraju sezone razmišlja o timu kojim će izaći u međunarodna takmičenja. Uz dužno poštovanje Partizanu, neka ne zamere navijači Crvene zvezde, koji je jedini uradio nešto konkretnije u poslednjih desetak godina u Evropi, naši klubovi su se već pretvorili u "topovsku hranu" za sve ostale učesnike evrokupova, pa čak i onih koji dolaze sa Malte, iz Moldavije ili sa Kipra.

Pričamo o "večitom derbiju" koji, istina, još uvek interesuje dobar ostatak sveta i to kako zbog duge tradicije, tako i zbog navijačke kulise koja se retko viđa u drugim zemljama. Međutim, onaj ko je recimo danas popodne gledao utakmice Bundeslige, a zatim se prebacio na stadion u Humskoj mogao je da ima utisak da gleda "usporeni snimak" neke utakmice.

I nije samo reč o brzini, već i o količini netačnih pasova, dodavanju u noge umesto u prostor, a o grčevima koji su pokosili igrače već od 60. minuta nadalje da i ne govorimo. To je sigurno i posledica "nikad težih priprema" o kojima su oni kukali, a nikako tome razlog nisu kasni izlasci po splavovima i količine alkohola koje se tom prilikom konzumiraju.

I ovaj 144. "večiti derbi" ponovo je pokazao svu bedu našeg fudbala, ponovo je potvrdio da se u svom toru rivali bore za lokalni prestiž i ništa više od toga. Rasprodaja može da počne, oni nesrećni skauti koji su morali da prisustvuju ovom derbiju možda su ponešto i zapisali u svojim beležnicama, odvojiće se neka crkavica za fudbalsko roblje iz Srbije koje će biti odvedeno u Kinu, Rusiju, poneki srećnik i na zapad gde će grejati klupu ili uskoro zaigrati u drugoj ligi.

Dotle ćemo se ovde i dalje busati u grudi, pričati ko je bolji, crno ili crveno-beli, dok svet i dalje brzim prugama hita napred ostavljajući nas na smetlištu našeg sopstvenog samozadovoljstva.

Hrvatska je četvrta reprezentacija sveta, Luka Modrić je prodat iz Dinama za 23 miliona evra, a ljubitelji fudbala iz Srbije su i dalje presrećni kada kao 40. selekcija na svetu pobedimo Vels ili neki njihov ljubimac za čitavih milion evra pređe u neki klub iz "velike petorke".

Zato smo tu gde jesmo, zato smo i gledali "usporeni snimak" derbija. Zato ćemo i gledati našu reprezentaciju dok je deru Makedonci, Belgijanci i Hrvati, a uskoro bi i tradicionalno gostovanje na Farskim Ostrvima moglo da nam predstavlja nepremostivu prepreku.

Ipak, tu je "večiti derbi", naša najveća svetkovina, pa euforija može da počne. I tu da se završi...

Domaći mediji složni su u želji da Siniši Mihajloviću vide leđa, ali kasne samo šest meseci u tim zahtevima. Sve što je trebalo da se kaže u vezi našeg aktuelnog selektora ja sam već rekao 18. oktobra prošle godine. Reprezentativna pauza od oktobra do sada mogla je da bude iskorišćena da se dovede neko novi, ali sada je kasno.

Srbija Brazil videti neće, a sve zahvaljujući eksperimentalnom selektoru, koji se uči na "pacijentu" kome je hitno potreban doktor primarijus. Već posle 0:0 u gostima protiv najslabije ekipe u grupi, Škotske, svima je trebalo da bude jasno da Mihajlović ne može da stvori potrebnu atmosferu u našem timu, kao i da njegove svađe sa igračima, teranje inata sa nekima od njih i postavljanje sastava koji niko ne razume, ne može da nam donese ništa dobro.

Susret sa Velsom i dobar dan naših fudbalera (6:1) samo je dodatno zamazao oči našoj javnosti pa i većini medija, da bi protiv Belgije osvanulo pravo stanje stvari na terenu. Mihajlovićeva izjava da smo igrali dobro svih 60 minuta a onda "popili" tri komada može da bude samo iritantna, pogotovo kada je on uporno ponavlja još od sredine oktobra sve do danas, takoreći u svakoj prilici kada govori o igri naše reprezentacije.

Kvalifikacije se igraju za plasman na velika takmičenja, a ne za dopadljivu igru. Pod Ilijom Petkovićem smo igrali baš tako, samo za plasman, ali smo sa gol razlikom 10:1 otišli na Svetsko prvenstvo. Pod Sinišom Mihajlovićem ćemo se u utorak protiv Škotske boriti za pretposlednje mesto u grupi, što je bilo jasno da će se desiti još sredinom oktobra.

Ništa se od tada i poziva za ostavku Mihajlovića nije promenilo, razlika je samo što su sada i ostali mediji shvatili kako stoje stvari. Međutim, sada je kasno...

Ovih dana na Pirinejima glavna tema su Kristijano Ronaldo i Žoze Murinjo, koji je na "crnoj" listi navijača Real Madrida zbog svog odnosa prema ljubimcu madridske publike Ikeru Kasiljasu.

Novine moraju da se prodaju pa, ne samo što su preselili "Posebnog", već seljakaju i Kristijana Ronalda u raznorazne svetske fudbalske destinacije.

Murinjo na kraju sezone sigurno odlazi, pokušaće da osvoji desetog "klempavka" što mu je i primarni cilj ove sezone, a onda ide za novim izazovima jer je to stvar koja vodi, motiviše i hrani ego kontroverznog Portugalca. Najrealnija opcija je svakako Francuska i Pari Sen Žermen jer Murinjo još uvek nije osvojio titulu u "Zemlji petlova", što mu je pošlo za rukom u Španiji, Italiji, Engleskoj, Portugalu. Murinjo nije čovek koji se vraća da još jednom pročita već ispričanu priču, neka svima bude jasno da od naredne sezone Murinja nećemo više gledati u Primeri. Razlog više za odlazak Portugalca je njegovo "iživljavanje" nad Ikerom Kasiljasom, ljubimcem "Bernabeua", koji je morao da gleda Adana među stativama dok je on grejao klupu. To mu "Madridiste" nikada neće oprostiti...

Kada je Ronaldo u pitanju, stvari su drugačije. Neki su ga selili već u januaru, a verujte mi, pre bi ona čuvena kometa udarila u Zemlju nego što je to moglo da se dogodi. Verujem da će Ronaldo i produžiti ugovor sa Real Madridom, kao što je to nedavno Leo Mesi učinio sa Barsom do 2018, iako ovih dana možemo čuti oprečne priče.

Portugalac je nedavno izjavio da "želi da ostavi trag u Madridu". U svakom slučaju će do 2014. braniti boje kraljevskog kluba i naravno, zajedno sa Murinjom pokušaće da donese 10. trofej evropskog prvaka timu iz glavnog grada Španije.

Dakle, Murinjo odlazi, a Ronaldo će još malo da pričeka...

Opširnije o španskoj Primeri pratite na http://www.facebook.com/PrimeraNaDlanu

Mladi fudbaler Real Madrida Rafael Varan rođen je 1993. pa da je Srbin sigurno ne bi zapamtio kako je to kad ti otac ili majka prime "jednu crvenu" za platu i od toga kupe 10 jaja ili kore za pitu.

Iako je junoša, Francuz je sinoć bio centralna figura u duelu dva najbolja kluba na planeti.

Prvo je spasio čist pogodak u prvom poluvremenu izbacivši loptu sa gol linije nakon šuta Ćavija Ernandeza, potom je poput Kajzera Franca u drugom uklizao onom izdajniku "Tobdžija" u nastavku meča kada se ovaj spremao da savlada debitanta Dijega Lopeza, da bi fenomenalnu partiju krunisao majstorskim skokom i golom za nadu Real Madrida u dvomeču sa Kataloncima.



Da stvari budu još bolje po Varana, uspeo je da stavi u džep četvorostrukog osvajača Zlatne lopte Lea Mesija koji se sinoć nije naigrao fudbala, a svi znamo o kakvom se majstoru radi.

Momak koji je došao iz Lansa na "Bernabeu" nesumnjivo je svetla tačka i budućnost madridskog kluba. Zizu očigledno nije pogrešio kada ga je "pikirao"...

Varan je fudbal počeo da igra sa sedam godina i samo mu je dvanaest trebalo da kroči na pijadestal ljubimaca madridske publike.



Sada se postavlja pitanje hoće li Pepe dobiti mesto u timu kada se oporavi jer je mladi "galski petao" položio najteži mogući ispit zrelosti.

"Ostvario mi se san. Sa samo 19 godina sam postigao ovakav uspeh", kazao je sinoć mlađani defanzivac Reala.

Nije bez razloga sinoć slika dana bila ona mladog Rafaela Varana...

Opširnije o španskoj Primeri pratite na http://www.facebook.com/PrimeraNaDlanu

Vladan Lukić je podneo ostavku što je s obzirom na situaciju u kojoj se klub nalazi logičan i moralan potez. Mnogi sada očekuju bolje dane na "Marakani", ali hoće li zaista biti tako? U trenutnoj situaciji, grdno se vara svako ko je optimista.

Naime, Lukić je bio predsednik kluba, ali je sasvim jasno da ključne poteze nije vukao on. Mogu se bivšem predsedniku na dušu stavljati brojne izjave i postupci neprimereni prvom čoveku kluba kao što je Crvena zvezda, ili onoga što je ostalo od nje, ali je potpuno jasno da Lukić svakako nije jedini i najveći krivac za stanje koje je, bez imalo preterivanja, katastrofalno.



I bez obzira na sve to, Lukić je morao da ode ako ni zbog čega drugog jer gotovo nijedno od obećanja koje je dao nije ispunio. Zvezdi, navodno, predstoji reorganizacija, ali sasvim je jasno da u ovim okolnostima efikasnog i trajnog rešenja nema jer do suštinskih promena, po svemu sudeći neće ni doći.

Gotovo svi ljudi koji su i do sada bili na manje ili više bitnim funkcijama na "Marakani" ostaće u klubu. Dobar deo njih su političari, a kakvo je njihovo umeće najbolje se vidi po situaciji u kojoj se država nalazi. Zato smešno deluju najave da će država pomoći Zvezdi da stane na noge. Ostaje pitanje kako će to učiniti kada država ni sama sebi ne ume da pomogne. Jednostavno - novca nema. Na kraju krajeva, postavlja se pitanje da li iko i na koji način snosi odgovornost za ono što ostavi iza sebe u klubovima?



Pominje se Gasprom kao nekakav spasilac, no prema najavama i ruski gigant ne želi da se petlja sa nečim što je rupa bez dna. Gasprom je navodno spreman da uskoči da se zakrpe neke rupe, ali to niej trajno rešenje. Efikasnog rešenja neće ni biti sve dok se sistemski ne reši finansiranje sportskih klubova, a imajući u vidu iskustva sa sistemom u Srbiji, na to bi moglo da se čeka godinama pa bi čak i onda bilo vrlo diskutabilno kako bi se sve sprovelo u delo.

Reklo bi se da čak ni neki "pijani Rus", kako je svojevremeno govorio bivši predsednik Zvezde Dragan Stojković, ne bi mogao u trenutku da reši sve probleme crveno-belih. Ono što je ogroman problem je što Crvena zvezda nema iz čega da vrati dugove od više desetina miliona evra. Krediti su joj došli glave i kako će ono biti otplaćeni niko ne zna.



Prodaja svega se u ovom trenutku čini kao jedino rešenje za Zvezdu i zatim polazak praktično od nule. Možda zvuči grubo, ali i nula je mnogo bolja od dubokog minusa u kom je sada. Sve dok to ne uradi, Zvezda neće moći da krene napred punom snagom. Opet, postavlja se pitanje šta Zvezda može da proda osim igrača. Stadion se, navodno, već nalazi pod hipotekom pa bi u teoriji mogla da ostane i bez njega?!

Ako se realno pogleda stanje stvari, ne samo u Zvezdi već u čitavoj državi, u ovim okolnostima pravog rešenja nema. Sve što na "Marakani" mogu da urade je da za početak smanje troškove koji su i dalje enormni i da se nadaju čudu. Ona se međutim retko dešavaju i biće zanimljivo videti šta su kao rešenje smislili oni koji su Zvezdu i doveli u ovako sramnu poziciju.



Šta god da urade, oni za svoje postupke ne mogu i neće suštinski odgovarati, a navijačima čijem je strpljenju došao kraj ostaje samo da se nadaju da čuda ipak postoje. Ono što ipak mora da bude jasno je da u ovakvom sistemu spas neće doneti niko pošten i sa dobrim namerama, i to ne samo kada je Crvena zvezda u pitanju.

Fudbalska reprezentacija Srbije tek je zakoračila u kvalifikacije za odlazak na Svetsko prvenstvo 2014, a već se oprostila od Brazila. Samo pravo čudo može "orlove" da odvede u zemlju karioka, a ukoliko velelepnog preokreta ne bude kasa Fudbalskog saveza Srbije ponovo će biti praznjikava.

Koliko god se bavili sukobima koje je izazvao selektor Siniša Mihajlović od kada je preuzeo selektorsku funkciju, na terenu se računa samo jedna stvar - golovi. A njih u mrežama naših protivnika nema, pa nema...



Još od utakmice sa Jermenijom odigrane početkom marta na Kipru naša selekcija je, ukoliko se izuzme duel sa Velsom, postigla samo jedan gol na čak osam utakmica. Mihajlović je preuzeo selekciju i poveo je na "turneju" i duele sa Španijom (0:2), Francuskom (0:2) i Švedskom (1:2).

Usledio je prijateljski susret sa Irskom (0:0), duel sa Škotskom (0:0), meč sa Velsom koji ćemo preskočiti kao izuzetak, debakl protiv Belgije (0:3) i krah protiv Makedonije (0:1).

Gol na svim ovim utakmicama postigli smo dakle samo u duelu sa Švedskom u Stokholmu, a strelac je bio ni manje ni više nego Neven Subotić, istaknuti defanzivac, za koga pri tome u poslednjim duelima naše reprezentacije nije bilo mesta!

I na već spomenutom susretu sa Jermenijom kada smo postigli dva pogotka strelci su bili Kuzmanović, koji je zaboravljen i skrajnut sa Mihajlovićevih spiskova, kao i Branislav Ivanović koji je od strane selektora optužen kao "previše ofanzivan" i jedan od glavnih krivaca za poraz od Belgije.



Možda ni samu utakmicu sa Velsom ne moramo da "preskočimo", iako smo na njoj napunili mrežu protivnika kao retko do sada. Ipak, strelci su bili još jedan "grešnik", Kolarov, ponovo Ivanović i na kraju Sulejmani koji je u četiri kvalifikaciona susreta proveo čitavih 36 minuta na terenu.

Samo slep kod očiju ili čovek sa misijom koja nema veze sa rezultatima naše reprezentacije ne vidi u čemu je problem. "Orlovi" teško postižu golove, a kada to i čine mrežu tresu uglavnom defanzivci, igrači koji kod Mihajlovića nisu u prvom planu ili baš oni sa kojima je selektor došao u žestok sukob.

Samom Mihajloviću nije smetalo kada je on, kao defanzivac, tresao mreže u dresu "plavih" iz slobodnih udaraca, često nam donoseći pobede na taj način. Niko ga, iako je igrao u manjem klubu od "milionera" iz Dortmunda, nije tada "skrajnuo" na klupu, niti mu je oduzeo dres sa brojem 11 koji je tako ponosno nosio, iako bi bio "lakše prepoznatljiv" kao defanzivac da je imao broj 3 na leđima.

Jedne Nemce nije "sramota" da u svom napadu imaju 34-godišnjeg Miroslava Klosea, koji i dalje trese mreže i pored znatno mlađe konkurencije u napadu "pancera", ali su zato Mihajloviću igrači poput Žigića, Jovanovića, pa i Pantelića "prestari" za nacionalnu selekciju.



Na fudbalere poput Kuzmanovića, koji je retko zaista blistao u reprezentaciji ali ima nesporno veliko iskustvo i dugogodišnji je član "orlova", kao da smo zaboravili, baš kao i na činjenicu da su i Kuzmanović i Subotić uz dosta muke dovedeni da igraju za Srbiju, iako su ih želeli u Švajcarskoj ili Nemačkoj. Fudbalski savez Srbije tada je odradio veliki posao, uspeo je da ova dva igrača dovede u redove naše reprezentacije, oduzevši ih "ispred nosa" znatno bogatijim Savezima, da bi sada njih dvojica bili gurnuti u zapećak. To nije fer ni prema njima, ali ni prema onima koji su ih doveli u redove reprezentacije Srbije, obećavajući im učešće na velikim takmičenjima, druženje sa svojim saigračima, dobru atmosferu u taboru nacionalne selekcije.

Sve to razbucao je Mihajlović u kratkom roku, ostavljajući iza sebe pustoš, loše odnose, zlu krv i sve češće priče o forsiranju igrača samo određenih menadžera.

Siniša, idi dok još nisi oteran.

Predsednik Evropske fudbalske unije Mišel Platini u dva navrata je dolazio u Srbiju, susretao se sa najvišim državnim zvaničnicima i čelnicima Fudbalskog saveza Srbije, ali mi iz toga ništa nismo naučili, a još manje primenili na delu.

Srbija ima problem sa huliganizmom i netolerancijom na fudbalskim terenima, u šta spada i površni rasizam, iskorišćen u utorak uveče u Kruševcu da se na najgori način vređaju gosti iz Engleske.

Kada Fudbalski savez Srbije na netoleranciju prema sopstvenom prvom golmanu reprezentacije reaguje tako što ga udalji iz tima, onda je jasno da se mi bavimo posledicama, a ne uzrocima poniranja našeg fudbala, pa i društva u potpunosti.

Uvek se govori da je fudbal ogledalo društva, ali na Terazijama stalno ističu kako je FSS na stabilnim nogama i posluje po evropskim standardima. Nedavno nam se i predsednik FSS Tomislav Karadžić pohvalio kako će se naš reprezentativni fudbal u najskorije vreme vratiti u sam evropski vrh.



Umesto toga, Srbija se ponovo našla "na tapetu", uz masovnu medijsku histeriju u Velikoj Britaniji koju su izazvali majmunski krici sa tribina stadiona u Kruševcu. I džaba nama upozorenja Platinija koji nam ispade dobronamerni prijatelj koji Kosovu ne dozvoljava u UEFA, džaba nama i sva ona silna Žandarmerija na stadionu u Kruševcu kada niko ne poštuje zakone koji postoje u ovoj zemlji.

Podsetimo, Član 20 Zakona o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama predviđa kazne za onoga koji, između ostalog, "svojim ponašanjem ili parolama na sportskoj priredbi izaziva nacionalnu, rasnu i versku mržnju ili netrpeljivost usled čega dođe do nasilja ili fizičkog obračuna sa učesnicima sportske priredbe".

Član zakona gotovo da nije mogao da bolje opiše dešavanja u Kruševcu, a on predviđa kazne od šest meseci do pet godina zatvora za pojedince, odnosno jedne do osam godina za one koji to učine u grupi.

I šta se desilo - ništa. Policija je ponovo bila slepa i gluva, a takvima se prave i čelnici FSS, koji u svom saopštenju tvrde da je za sve kriv Deni Rouz koji se, prema FSS, "poneo neprimereno, nesportski i vulgarno".

To što su članovi Stručnog štaba naše reprezentacije tukli Engleze, što je gotovo ceo stadion oponašao majmunske krike i što se to sve vidi na snimcima, kao da je "zaobišlo" Terazije.



Nažalost, tako će verovatno da nas "zaobiđe" i Mišel Platini narednih dana kada se bude postavilo pitanje naše odgovornosti. Dolazio je, upozoravao, zahtevao da se uozbiljimo i povučemo određene poteze, ali niti sa vrha države, niti od fudbalskih vlasti u ovoj zemlji niko ozbljno nije shvatio njegova upozorenja.

Domaći huligani i dalje divljaju, pojedini mediji hvale "prelepe ambijente" stvorene bakljadama na tribinama sa kojih lete topovski udari, navijačke grupe haraju i niko ne sme da im se suprotstavi, a sve to na kraju dovodi i do scena viđenih u Kruševcu.

Da li je Rouz provocirao publiku posle gola Engleza? Sigurno da jeste. Da li su još od početka utakmice gledaoci počeli sa majmunskim kricima upućenim gostima iz Engleske? Verovatno. Da li je gotovo ceo stadion na kraju "ključao" od rasnih uvreda i majmunskih povika? Jeste. Da li nas je Platini upozorio šta će se desiti? Jeste.

I ko je onda kriv?

Košarka je ne tako davno važila za sport koji vode i kojim se bave pristojni, kulturni i odmereni ljudi. Činjenica je da nam ovaj sport više ne donosi uspeha kao nekad pa je u neku ruku skrajnut u javnosti. Ako neko na ovaj način ćeli da ga vrati u žižu javnosti, svakako mu je uspelo, ali način je pogrešan, a posledice mogu da budu fatalne.

Čitajući ovih dana prepucavanje između Duška Vujoševića i Nebojše Čovića pristojnom i normalnom čoveku ne može, a da se ne prevrne stomak. Verovatno se mnogi neće složiti sa mnom, ali odraslim ljudima, sa visokim obrazovanjem koji se u javnosti izdaju za intelektualce, rečnik i način razmišljanja su uličarski i na nivou dostojnom primitivaca kojih bi se u nekim normalnim okolnostima verovatno i sami zgrozili.

Međutim, i to je slika i prilika Srbije. Gospoda Čović i Vujošević su se, očigledno svesni stanja u društvu, odlučili za vokabular svojstven većini, to jest, odlično su se uklopili u današnjicu u kojoj je sve svedeno na nivo estrade i jeftine zabave koja za cilj ima da se suština, a to su sport, takmičenje i rezultati, skrajnu.

Na žalost, u tome im u dobroj meri pomažu i mediji koji su zarad tiraža spremni da sa radošću prenesu svaku bljuvotinu izrečenu od onih koji bi po svojim funkcijama i značaju morali da doprinesu toleranciji, edukaciji i smirivanju niskih strasti. Ono što je dodatno opasno je mogućnost da gospoda Vujošević i Čović zaista veruju u ono što govore. Najsmešnije (ili najtužnije) od svega je što obojica sa manjim ili većim gađenjem pominju ovu ili onu vlast, politiku i političare, iako se jedan od njih politikom aktivno bavio, a drugi se ne libi da se po potrebi slika ili vozi sa onima koje proziva.

Ako im je već stalo da se prepiru i natežu oko gluposti, neka to čine u četiri oka. Ovako samo dolivaju ulje ne na vatru, nego na lomaču koja bukti isuviše dugo. Ako već ne mogu da se kontrolišu u javnim istupima, onda neka znaju i da će snositi deo moralne odgovornosti ako i kada neka budala udari, povredi ili nekim slučajem ubije nekoga samo zato što navija za "pogrešan" klub. Karavani u Srbiji odavno su prošli, a psi su se odavno sa lajanja opredelili za ujedanje.

Sportska centrala ovim stavlja tačku na poražavajući rat saopštenjima između Duška Vujoševića i Nebojše Čovića i više se neće obazirati na njihove lične razmirice.

Tomislav Karadžić se prihvatio kandidature za predsednika Fudbalskog saveza Srbije iako to nije hteo. Protivkandidata imati neće, ali kao da je to bitno jer teško da bi se neko drznuo da dirne u takvu veličinu. Kaže, dobio je nezapamćenu podršku i nije mogao da izneveri one koji ga toliko žele i vole.

Kim Il Sung srpskog fudbala će sada ponovo imati priliku da vodi glavnu reč oko svega, počev od toga ko će igrati u kojoj ligi pa do izbora selektora. Naravno, Toletova briga biće i kako isplatiti dva miliona evra bivšem selektoru Radomiru Antiću. U priče da "slučaj Antić" još nije završen mogu da poveruju samo potpuno neupućeni ili naivni jer je najviša instanca zadužena za ovaj slučaj rekla poslednju reč.

A to što je Karadžić dobio maltene jednoglasnu podršku "baze" i ne treba da čudi jer se oni koji ga biraju vode sitnim ličnim interesima. Po regionima i opštinskim savezima širom Srbije postoji mnoštvo "malih Toleta" koji će po svaku cenu da čuvaju svoje fotelje znajući da su šanse da im se stane na put sada daleko manje. Uostalom, kada cela država funkcioniše po principu "ja tebi serdare, ti meni vojvodo", jasno je da ni FSS ne može da bude izuzet od toga.

Ne tako davno najbliži Karadžićevi saradnici su hapšeni zbog malverzacija, a pokušaji sa vrha da se svaka odgovornost spere rečima da krivična dela nisu bila u (direktnoj) vezi sa fudbalom prosto ne piju vodu jer osobama sklonim prevarama, lovu u mutnom, spletkama i lažima nema mesta kako u fudbalu, tako ni u bilo kojoj drugoj javnoj delatnosti.

I tu se opet vraćamo na priču o celokupnom sistemu iz kojeg svakako nije izuzet ni FSS. U Srbiji se danas upravo osobe sa gore pomenutim karakteristikama nazivaju "sposobnim preduzetnicima", "uspešnim privrednicima", "uglednim biznismenima", "istaknutim sportskim radnicima", "fudbalskim entuzijastima" i sličnim besmislenim funkcijama koje im često kače i mediji, a kojima pokušava da se zabašuri njihovo pravo lice. Zato je Tole Karadžić, inače sposoban preduzetnik, uspešan privrednik, ugledni biznismen, istaknuti sportski radnik i fudbalski entuzijasta, sigurno pravi čovek na pravom mestu.

Srpski fudbal će na čelu imati prvog čoveka kakvog i zaslužuje, a to se najbolje vidi u drskoj i licemernoj izjavi bivšeg i budućeg predsednika:

- Prihvatam kandidaturu jer sam dobio podršku koja do sada nije zapamćena. Nisam imao izbora, iako se nastavak posla ne poklapa sa nekim mojim dojučerašnjim planovima.

Nismo otišli na Evropsko prvenstvo u fudbalu i može se reći, bez imalo ustezanja, da je to sasvim pravedno. Reprezentacija koja ne može u dva meča da pobedi jednu trećerazrednu Estoniju, koja profesionalnih fudbalera ima koliko Zvezda i Partizan, i ne zaslužuje da se nađe među najboljima u Evropi. U grupi koja je sasvim izvesno bila najslabija, "orlovi" su ispali kokoške.

Poraz od Slovenije je samo vrh ledenog brega. Jeste, primili smo bezvezan gol, promašili smo penal, ali ništa bolji nismo bili ni u drugim utakmicama. Samo je splet srećnih okolnosti doprineo tome da imamo čemu da se nadamo pred meč u Mariboru jer kako smo igrali i ovo je trebalo da bude revijalna utakmica. Izvukli smo remi sa Italijom koja je u Beograd došla bez ikakvog pritiska, osramotili smo se sa Estonijom i pobedismo dva puta više nego skromne Severne Irce. Farska ostrva ni ne treba pominjati. O "slučaju Đenova" je već sve rečeno, ali i dalje mnogo toga nije jasno.

Koji su uzroci neuspeha? Reklo bi se da ih nema mnogo. Jedan je svakako imenovanje Vladimira Petrovića za selektora. Kako je i sam predsednik Fudbalskog saveza Srbije rekao prilikom izbora Pižona za selektora, jedan od glavnih razloga zašto je baš on određen za naslednika Radomira Antića je taj što se četvrta Zvezdina zvezda prihvatila posla za sitne pare. Tumbao je tim Pižon kroz kvalifikacije, igru postavljao tako da zbuni i protivnika i svoje izabranike pa se može reći da je u neku ruku i dobro što ne idemo u Poljsku i Ukrajinu jer možemo samo da zamislimo kako bismo tamo prošli u duelima sa ozbiljnim selekcijama kada nismo pobeđivali one koji su čak ispod proseka.

I šta sad? Realno je očekivati smenu ili ostavku selektora, ali bi pošteno bilo i da predsednik FSS makar ponudi ostavku jer riba smrdi od glave. Želeo je imenovanjem Pižona za selektora i jare i pare, a sada će po svemu sudeći ostati bez oba. Tačnije, FSS će ostati bez oba dok drug Tole Karadžić (valjda) ne mora da brine za svoj imetak. Zato bi mu najbolje bilo da počne da razmišlja kako da počne da provodi penzionerske dane. Mogao bi da uživa u zelenilu i miru velelepne Kuće fudbala koja bi, iako postoji tek godinu dana, vrlo brzo mogla da postane i mauzolej srpskog fudbala.

Ipak, ono što sigurno brine je činjenica da će se odlaskom gore pomenutih nešto suštinski promeniti u našem fudbalu kojem su potrebne drastične promene na svim nivoima, a u ovom sportu trenutno nema ni sposobnih, ni poštenih ljudi koji bi te promene mogli da obave. Ili, bolje rečeno, možda ih ima, ali kraj ove garniture je nemoguće doći i do reči, a o nekakvim inicijativama nema ni govora. Vladimir Petrović je samo posledica, uzroci su daleko veći problem.

Fudbalski savez Srbije je saopštio da je po službenoj dužnosti pokrenuo postupak protiv Save Miloševića i Bobana Dmitrovića zbog, citiram, niza izjava i neproverenih tvrdnji. Ovo je samo poslednji u nizu apsurdnih poteza naše "kuće fudbala" jer kako će FSS eventualno da kazni Miloševića i Dmitrovića?

Milošević se oprostio od aktivnog igranja fudbala kao rekorder po broju nastupa za državnu selekciju, nema nikakvu funkciju u fudbalu, uskoro bi isto trebalo da učini i Dmitrović. Zaključak je samo da FSS eventualno može nekakvim saopštenjem da ocrni pomenutu dvojicu i po ko zna koji put ponovi izlizanu molbu i poziv državnim organima da istraže tvrdnje o nameštaljkama, kao da će se to nekada zaista i desiti.

A šta su to zgrešili Milošević i Dmitrović? Samo su rekli ono što zna ili misli najmanje 90% ljudi u Srbiji koji iole prate fudbal - da se utakmice kod nas nameštaju i to u svim rangovima takmičenja. Da li će se po toj logici pokrenuti postupak protiv svakoga ko kaže tako nešto? Da li će se zabraniti poseta stadionima svakom ko posumnja u regularnost? Čak i da je to moguće, ne verujem da bi se iko žalio na takvu "kaznu" jer se po poseti na stadionima, čast izuzecima, najbolje vidi interesovanje za našu ligu.

Nebrojeno puta su čelnici Zajednice superligaša, jedne organizacije u koju se ulazi teže nego u masonsku ložu i u njoj ostaje doživotno, ponavljali kako je iz sezone u sezonu takmičenje regularnije. Pa valjda je regularno ili nije regularno? Ako kažu da je regularnije, onda valjda znaju da je pre bilo manje regularno. Ne znam kako drugačije da objasnim takve licemerne izjave ljudi iz pomenute organizacije osim da su preterano samouvereni u sopstvenu nedodirljivost ili da misle da su ovde svi koji prate fudbal ludi ili glupi.

Pre koji dan je i predsednik FSS Tomislav Karadžić rekao jednu mudrost - nameštaljke i kriminal u fudbalu su stvar prošlog vremena. Kog prošlog vremena? Verovatno je čuveni Tole mislio na period od pre 10, 20 ili 30 godina. Ako je tako, onda moramo da mu verujemo jer je upravo Tomislav Karadžić već tridesetak godina na raznoraznim funkcijama na raznim nivoima u jugoslovenskom/srpsko-crnogorskom/srpskom fudbalu i samim tim verovatno je veoma dobro upućen u to što govori.

Savo Milošević se ponovo upustio u borbu sa vetrenjačama, kao i ne tako davno kada se kandidovao za predsednika FK Partizan. Ne ulazeći u njegove ambicije, mogućnosti i želje, bilo mi je pomalo mučno da gledam kako neko veruje da može da promeni sistem ili da ga makar malo prodrma. Savo tada nije uspeo, kao što sasvim sigurno neće uspeti ni sada. Treba mu ipak čestitati što je jedan od retkih, baš kao i Dmitrović, koji je smeo da kaže ono što većina misli.

Zato neka vam na pamet ne padne da slučajno nekome kažete da u srpskom fudbalu ima nameštaljki, da se kriminalci motaju oko fudbalera ili da se kroz klubove vrte pare sumnjivog porekla. Ne daj Bože! Nemojte sa time da se šalite jer će FSS možda i protiv vas da pokrene postupak.

ATP Masters turnir u Ki Biskejnu, ili Majamiju kako ga u poslednje vreme "krste", mnogi su nazivali i "Petim Grend Slemom", s obzirom da je po poseti i po broju učesnika u muškoj i ženskoj konkurenciji odmah iza četiri najveća svetska turnira.


Novak Đoković stigao je do svoje druge titule na ovom turniru i to pobedom nad Rafaelom Nadalom u neverovatno uzbudljivom finalu koje je rešeno razlikom od samo nekoliko poena. U trećem setu prednosti nije bilo pa je tek taj-brejk uspeo da razdvoji dvojicu igrača. A mogli smo da gledamo još borbe i još dobrog tenisa.



Upravo zbog svog nadimka "Peti Grend Slem" finale Ki Biskejna igrano je tokom godina na tri dobijena seta u finalu. Format je često menjan, od 1991. do 1996. godine igralo se na dva dobijena seta, a zatim ponovo 2003. godine. Od 2004. godine ponovo je vraćeno finale na tri dobijena seta, a poslednje takvo odigrao je Novak Đoković koji je prvi titulu u Ki Biskejnu osvojio 2007. godine kada je u finalu savladao Giljerma Kanjasa sa 6:2, 6:2, 6:4.



Ljubitelji tenisa svakako bi uživali do mogućeg maksimuma da su Nole i Rafa svoj duel morali da reše u tri dobijena seta. Ipak, igrači su ti koji su počeli da kroje pravila, a oni koji "drže kasu" sve manje se pitaju šta bi oni želeli. Organizatorima turnira postalo je dovoljno da na spisku učesnika imaju sve najbolje tenisere, a da li će oni igrati na dva ili tri dobijena seta kao da više nije važno.

To je velika šteta za tenis jer bi se do titule dolazilo znatno teže, a finale bi predstavljalo daleko veći izazov od svih prethodnih mečeva u "kosturu". Baš onako kao što i treba da bude na "Petom Grend Slemu", ali i na svim ATP 1000 Masters turnirima.

Već vekovima unazad, jedna od omiljenih zabava imućnijeg, ali i sasvim običnog sveta iz razvijenih zapadnih zemalja predstavlja uživanje u šetnji savršeno manikiranim golf terenima i pokušaj da se mala bela loptica ubaci u što manje poteza u za to određene rupe. Svakako da je jedan od najlepših aspekata ove igre, koja zaista može da se upražnjava i da se uživa u njoj i ako imate sedam ili sedamdeset i sedam godina, jesu tišina i opuštenost koje vladaju u ovim oazama zelenog mira.



Međutim, od pojave Tajgera Vudsa u svetu profesionalnog, pa i amaterskog golfa, ništa više nije bilo isto. Ne ulazeći u rasne specifičnosti činjenice da je tamnoputi Amerikanac svakako u poslednjih deceniju i po bio vladar ove igre u kojoj su do tada glavnu reč vodili beli igrači, Tajgerova ličnost je bila toliko ambivalentna da je praktično zauvek promenila kako šira javnost u Americi i u drugim zemljama širom sveta prati najbolje golfere sadašnjice.

Vuds odavno već nije prvi na svetskoj rang listi golfera. Medijsku opsednutost njime je samim tim još teže razumeti kada se uoči koliko je pozitivnih, dobrih karaktera prisutno, kako na američkom PGA turu, tako i na Euro turu, na kojem najveći broj turnira igraju Li Vestvud i Martin Kajmar, harizmatični dvojac na vrhu svetske rang liste golfera.

Pripremiili: Nebojša Petrovački i Kristen Thompson

Pročitajte celu vest

Kazna koju je UEFA izrekla Savi Miloševiću i Ivici Dragutinoviću kao da je izašla iz neke novinske rubrike SFRJ iz 60-ih ili 70-ih godina prošlog veka.

"Osuđeni taj i taj vređao je lik i delo druga Tita i delovao je kontrarevolucionarno, zbog čega mu se izriče kazna strogog zatvora od...". Ipak, ovo je 21. vek a UEFA bi trebalo da (kao) neguje evropske vrednosti, pa i ljudska prava.

Kako to izgleda po aršinu UEFA mogli smo da vidimo. Građanin Savo Milošević, koji se u svečanoj loži stadiona za vreme utakmice sa Slovenijom našao verovatno samo zbog činjenice da je još uvek naš fudbaler sa najviše nastupa za reprezentaciju, očigledno po mišljenju UEFA nema pravo da javno iznese svoje mišljenje pošto ga u suprotnom očekuje žestoka kazna iz Niona.

Da podsetimo, Milošević nema nikakvu zvaničnu funkciju u Fudbalskom savezu Srbije, niti u bilo kom klubu, pa ispada da bi za iste komentare mogao da od strane UEFA bude osuđen i Novak Đoković da se on kojim slučajem našao u loži. Zašto ne i neko od naših pevača ili glumaca - i oni često znaju da dođu na utakmice reprezentacije?

U svojoj predizbornoj kampanji predsednik UEFA Mišel Platini najavljivao je da će se posebno boriti za prava "manjih" zemalja i njihovih klubova, kako se ne bi iz godine u godinu dešavalo da samo najbogatiji pokupe sav finansijski "kajmak" iz Lige šampiona i ostalih bogato nagrađivanih takmičenja, dok malenima ostanu samo mrvice ispod stola.

Po ko zna koji put naša reprezentacija grubo je oštećena na susretu sa Slovenijom kada nije dosuđen očigledan jedanaesterac, ali UEFA to ne želi da prizna. Ne samo da ne želi i ne sme da prizna, već hoće i da ućutka sve koji bi javno to da kažu - a to je verovatno i najbolji dokaz da se u "paklenoj kuhinji" gospodina Platinija krčka mnogo toga prljavog.

Crvena zvezda odigrala je sjajnu utakmicu protiv Zagreba, iz nje na kraju izašla kao pobednik i potvrdila da izlazi iz krize koja je početkom sezone delovala kao kraj kluba. Ipak, crveno-bele su u najnovijem podvigu predvodili Amerikanci Marš, Jang i Majls, pa su takoreći jedini Srbi koji su doprineli ovom trijumfu bili oni koji su ispunili tribine Pionira.

I dok Zvezda ima puno pravo da se "čupa" na sve moguće načine, situacija u kojoj se puno poverenje poklanja strancima bez pravog osnova za to još je očiglednija u Partizanu. Trend stvaranja vrhunskih reprezentativaca kao što su bili Miloš Vujanić, Nenad Krstić, Uroš Tripković, Milenko Tepić, Kosta Perović, Novica Veličković nije nastavljena, već se poverenje i minutaža poklanjaju strancima sumnjivog kvaliteta koji će od srpskog šampiona dobiti samo dve stvari - ulaznicu za veće evropske timove i novac.

Ono što oni na drugoj strani nama ostavljaju je uglavnom ništa. Ukoliko izuzmemo Džejmsa Gista koji definitivno ima potencijal, veliko je pitanje da li naši košarkaši mogu nešto da nauče od igrača poput Kurtisa Džerelsa ili Jake Klobučara. Oliver Lafajet pokazao se kao potpuni promašaj, a samo je na utakmici NLB lige sa Crvenom zvezdom delovao igrač koji pravi razliku. Posle raskida ugovora sa njim na njegovo mesto doveden je Kurtis Džerels koji se istakao sa pet postignutih poena protiv Prokoma i čak jednim košem (uz šest promašaja) protiv Kahe. Njegova statistika nije mnogo bolja ni u duelima koje je do sada odigrao u NLB ligi, indeks uspešnosti od 0, 5 i 8 dovoljno govori.



Dolazimo onda i do Jake Klobučara koji je, istina, imao manju minutažu od prethodne dvojice pomenutih, ali se i on istakao sa učinkom od 0 poena protiv Prokoma i jednim postignutim košem na susretu sa Kahom. Kada se tome doda nula poena protiv Zadra (za 16 minuta na terenu) i dva poena protiv Krke za čak 22 minuta na parketu, dolazi se do poražavajućeg zaključka da ovi igrači "'leba jedu" preko grbače mnogih klinaca iz Srbije koji gore od želje da obuku crno-beli dres.

I umesto da se njima pruži prilika da se iskažu, da se bore za mesto u timu, da imaju nadu da mogu da obuku dres Partizana jednog dana, njihova mesta uzimaju epizodisti skromnih košarkaških potencijala koji će nakon jedne ili dve sezone sreću potražiti u nekoj od bogatijih liga.

Neki će reći da možda "grešimo dušu" spominjanjem Klobučara koji ima "tek" 23 godine. "Mladi i perspektivni" Slovenac ima impresivan prosek od 3.1 poena po utakmici u Evroligi, dok je tri godine mlađi Milenko Tepić tada već beležio prosek od devet poena u dresu Partizana - tri puta više. Ne treba ni da spominjemo Miloša Vujanića koji je u istom godištu koje ima Klobučar u elitnom evropskom takmičenju (u sezoni 2002/03) imao prosek od 25.8 postignutih poena.



Bojan Popović nije se uklapao u koncepciju, hemiju ili šta već, pa je posle petnaestak dana dobio otkaz u Partizanu pre nego što je sezona i počela. Lafajet je zato dobio šansu iako je bio "mačka u džaku", dok za Popovića nije bilo ni trunke strpljenja. Rezultate gledamo sada, a plasman u Top16 ponovo je više delo "starih snaga" Partizana i neviđene doze sreće nego sve bolje igre našeg šampiona.

Da se razumemo - crno-beli su i ranijih godina dovodili strance, ali su to uvek bili sjajni igrači koji su pravili razliku i od kojih su i naši "klinci" imali šta da nauče.

Partizan je u to vreme bio prava "fabrika igrača", od kojih je najviše profitirala i naša reprezentacija. Sada sve više liči na provincijske timove iz Poljske ili Ukrajine koji dovode armiju stranaca kao "potrošnu robu", koja se zamenjuje posle već jedne sezone.

Da li je to budućnost srpske košarke?

Specijalno za Sportsku centralu

Burno je leto iza Nenada Krstića, kapitena košarkaške reprezentacije Srbije. Posle famozne stolice, koja ga je udaljila sa prve tri utakmice Svetskog prvenstva, pa zatim sjajnih pobeda, ali i nesrećnih poraza u završnici takmičenja u Turskoj, gorostasnom Kraljevčaninu je ostalo da zaceljuje rane stvorene tokom učešća u još jednoj reprezentativnoj akciji. Nakon operacije prsta, oporavak je bio veoma brz, ali prvotimac Oklahoma Siti Tandera ipak još uvek ne igra onako kako može i od njega se tek očekuju partije kakve smo navikli da gledamo u dresu reprezentacije i mlade ekipe iz Oklahome.

Sa Nenadom smo razgovarali tokom gostovanja njegovog tima u Portlandu i dotakli smo se svih tema vezanih za košarku, kako za njegove igre i nastup reprezentacije Srbije na Svetskom prvenstvu, tako i za njegovu NBA karijeru.

Nenade, četvrto mesto na Svetskom prvenstvu - uspeh ili neuspeh?

- Definitivno uspeh. Da nam je to neko ponudio pre početka prvenstva verovatno da bismo prihvatili s obzirom na to kakve su sve ekipe tu učestvovale. Ali opet, svako ko se bavi sportom, kada dođe do same završnice takmičenja, uvek može na ovakav rezultat da gleda kao na neuspeh. Izgubili smo poslednje dve utakmice, a samo bi jedna pobeda bila dovoljna za medalju. Sa sportske strane, možda i neuspeh ako ćemo gledati tako... Ali generalno gledajući, biti četvrti na svetu je velika stvar i to za najmlađu reprezentaciju na celom prvenstvu.

Pročitajte celu vest

Saradnik Sportske centrala Senad Mustafić razgovarao je proteklih dana sa zvezdom turske košarke i novim igračem Finiks Sansa, Hidom Turkoglum. Osim nezaobilaznog polufinala Svetskog prvenstva između Turske i Srbije, Turkoglu je govorio i o svojim planovima u NBA ligi, kao i o nezaboravnim danima provedenim zajedno sa Divcem i Stojakovićem u Sakramentu.

Hido, još uvek su sveža sećanja na Svetsko prvenstvo, a ti si već u NBA. Da li si umoran?

- Da, osećam malo umora. Bilo je ovo jedno jako lepo leto, ali i veoma dugo. Zato se osećam pomalo umornim. Prošao sam kroz trening kamp, sezona već počinje, nema se vremena... Moram da dam sve od sebe i guram dalje.

Da li si stigao da negde otputuješ i da se bar malo odmoriš?

- Čim se završilo Svetsko prvenstvo ja sam doputovao u Ameriku. Nije bilo vremena za odmor. Bilo mi je bitno da dođem ovde na vreme, za trening kamp i za početak sezone.

Kad se osvrneš na Svetsko prvenstvo, rezultat koji je postigla tvoja reprezentacija, pa sad i ovaj umor koji te prati – da li misliš da je vredelo igrati za Tursku preko leta?

- Kad pogledam šta smo postigli kao reprezentacija, sigurno da jeste. Ja stvarno nemam ništa loše da kažem o tom iskustvu. Što se umora tiče, to je kako bi Amerikanci rekli „part of the job“ (deo posla). Na meni je sada da pronađem vreme da se odmorim i da igram dobro.

Šta je to što motiviše igranje za reprezentaciju?

- To je jedan osećaj koji se ne može opisati rečima. Tu se ne zarađuju pare. Materijalne koristi nema. Tu se igra za publiku, za narod koji živi u tvojoj zemlji. Kad te oni gledaju, kada ti aplaudiraju, kada ti daju podršku, to je nešto najlepše. Ja za reprezentaciju igram već 13 godina i mogu da kažem da mi je uvek bilo super.

Pročitajte celu vest

Posle još nekoliko dodatnih dana provedenih u Južnoj Africi, došlo je vreme da se i izveštači Sportske centrale vrate iz Johanezburga u Beograd. Plan je naravno bio da se ostane do utakmica osmine finala, s obzirom da smo svi računali na obećanja davana iz tabora "orlova" kako je to cilj koji mora da bude ispunjen na ovogodišnjem Svetskom prvenstvu.

Nažalost, doživeli smo još jedan neuspeh i navedeni cilj nije ispunjen, tako da smo prethodna četiri dana proveli u Johanezburgu usamljeni, često suočeni sa tugaljivim pogledima kolega kada na našim akreditacijama vide iz koje zemlje dolazimo.



Uporno smo od strane čitalaca putem vaših komentara kritikovani zbog donekle negativnog stava po pitanju igre naše reprezentacije i očekivanja od našeg nastupa na Mondijalu. Od 25. maja i okupljanja reprezentacije u Kovilovu proveli smo, međutim, svaki dan sa izabranicima selektora Radomira Antića, kako u austrijskom Leogangu tokom priprema, tako i od prvog dana u Južnoj Africi.

Sve ono što smo videli samo je uzrok neuspeha koji je u Južnoj Africi doživela naša reprezentacija. Razlozi su jednostavni za one koji hoće da ih vide, a navođenje njih nije defetizam ili "ukidanje" podrške našoj nacionalnoj selekciji već, naprotiv, želja da stvari sledećeg puta budu znatno ozbiljnije i bolje.

Razloga za naš neuspeh u Južnoj Africi ima sigurno mnogo, ali je dovoljno skoncentrisati se na tri najvažnija.

Kasni početak priprema: Dejan Stanković sezonu je završio tek 22. maja u finalu Lige šampiona, ali je najveći broj naših fudbalera sa svojim klupskim obavezama završio znatno ranije. Nemci, naši protivnici u grupi i reprezentacija za uzor kada su pripreme za velika takmičenja u pitanju, okupili su se još 14. maja na Siciliji. Bili su nekompletni, dopunjeni devojkama i suprugama, ali je boravak na obalama mora sigurno poslužio nečemu. Naša selekcija okupila se punih 10 dana kasnije, takođe nekompletna - Stanković je stigao kasnije, Žigić otišao na potpisivanje ugovora u Birmingem, Ivanović na svadbu na kojoj je bio kum. Ako neko misli da za devet dana i isto toliko treninga može da se spremi za nastup na najvećem fudbalskom takmičenju, onda je on ili neozbiljan ili se nije posavetovao sa svojim prethodnicima, a još manje pokušao da sazna kava su iskustva iz drugih zemalja.

Način priprema: Tokom svih devet dana priprema, ne računajući jurcanje za loptom, naši igrači dva puta su imali kraće runde trčanja. Rada na sticanju snage nije bilo. Vežbanje promene ritma, istrčavanje sprintova i promene pravca bile su svedene na minimum. Dok smo se mi tako igrali lopte "u krugu" Nemci su trenirali kao "terminatori", dok je kamp Amerikanaca ličio na "butkemp" njihovih marinaca. Ponovo smo podbacili u fizičkoj pripremi za takmičenje na kome u prvih 10 dana igrači imaju tri utakmice, pa su naši fudbaleri od 60. minuta redovno prepuštali inicijativu protivniku. U tom periodu smo i primili golove od Australijanaca, dok je "jurnjava" u poslednjih desetak minuta utakmice bila samo pokušaj da se poslednjim atomima snage nešto promeni. "Trčkanje za loptom" ne može da predstavlja pravu pripremu za nastup na Svetskom prvenstvu, a za samo devet treninga tokom bazičnih priprema igrači teško da mogu da uvežbaju sve što je potrebno. Zato nam se i dešavalo da Krasić napravi proboj po desnoj strani i povratnu loptu uputi - nikome! Zato smo i imali 15 centaršuteva na utakmici sa Ganom od kojih nijedan nije pogodio našeg igrača.

Taktika Radomira Antića: Možda naš selektor jeste jedini sedeo na klupi Atletika, Reala i Barselone, ali su ga taktički nadmudrili i Milovan Rajevac i Pim Verbek. Gana je odlično zatvorila naše spoljne pozicije, Jovanović i Krasić konstantno su udvajani i prolaza nije bilo. Australijanci nisu bili toliko uspešni u tome, ali su odlično "zatvorili" Nikolu Žigića, dok su u napadu svojom brzinom i agresivnošću bili ubitačni. Antić je u meč sa Ganom ušao bojažljivo, sa jednim špicem, uz igrače kojima su se "odsekle noge" zbog prve utakmice na Svetskom prvenstvu. Naš tim nije ličio na sebe, a od Antića je izostala pravovremena reakcija. Kukavičluk je bio još očigledniji na utakmici sa Australijom u kojoj smo morali da pobedimo kako bismo prošli dalje, a započeli smo je samo sa jednim špicem. Antić je tako odustao od svoje standardne taktike tokom kvalifikacija i igre sa dva napadača. Da stvari budu gore po njega, na susretu sa Australijom izveo je Žigića iz igre upravo kada je naš tim u očajničkim pokušajima da dođe do izjednačenja počeo da igra dugačkim loptama napred, koje tada nije imao ko da prihvati. Dragan Mrđa, koji je igrao na sve tri utakmice tokom pripremnog perioda i ostavio odličan utisak prosto je "zaboravljen" na klupi. Neki kažu kako smo stvarali šanse, ali su nas "ubili" promašaji. Da smo igrali sa dva, pa u finišu susreta sa Australijom i sa tri špica, učinak bi možda bio bolji. Ovako, nikada nećemo saznati kako je to moglo da izgleda od prvog minuta. Igrali smo bojažljivo, smušeno, zašto ne reći i kukavički, čuvali svoj gol koji nismo sačuvali, a u napadu bili "tanki", "pretanki" za ono što traži Svetsko prvenstvo.

Svetle tačke svakako su bili golman Vladimir Stojković od koga su mnogi zazirali pre početka Mondijala, kao i Miloš Ninković koji je svojim igrama najavio da bi uskoro mogao da postane jedan od nosilaca naše igre na sredini terena.



Mnogo je, dakle, pouka koje treba izvući iz ovog neuspeha na ovogodišnjem Svetskom prvenstvu. Način priprema za velika takmičenja mora da bude znatno ozbiljniji, igrači koji imaju svoje privatne obaveze mogu da ih planiraju za vreme pre okupljanja ili jednostavno ne treba da su u timu ukoliko ne mogu da odgovore svojim obavezama iz privatnih razloga. Od "trčkanja za loptom" pripreme za veliko takmičenje udaljene su miljama i - ukoliko ih u našoj zemlji nema - potrebno je angažovati i strane kondicione trenere koji će na pravi način pripremiti našu ekipu. Na kraju, kao što smo ranije i rekli, Srbi nisu bojažljiv narod i nama kukavičluk na terenu nikako ne leži. Srbi fudbal igraju "na gol više" i čuvanje rezultata nam nikad nije bila jača strana. Da smo muški i hrabro ušli u duel sa Australijom, uvereni u svoje mogućnosti i u svoju pobedu, sigurno je da bi i ishod bio drukčiji. Ovako, drugima (Gani) je ostalo da profitiraju zbog žreba koji se neće ponoviti na ko zna koliko narednih Mondijala. Gana je tako u četvrtfinalu, među osam najboljih reprezentacija sveta, a naša reprezentacija pokunjena, kod kuće.

Već od septembra očekuju nas nove kvalifikacije, a da li će one biti obavljene pod rukovodstvom Radomira Antića znaćemo već u ponedeljak. Selektor je odlučio da ćuti sve do zakazane konferencije za novinare, a ostaje da se vidi kako će reagovati na smanjivanje troškova stručnog štaba, kako je najavio predsednik FSS Tomislav Karadžić.

Činjenica ipak ostaje da pred ovo Svetsko prvenstvo nismo iz ranijih nastupa ništa naučili i da smo ponovo na velikom takmičenju prošli kao "pačići" iz pesmice Jovana Jovanovića Zmaja. Nadamo se samo da pred Euro 2012. nećemo ponovo slušati samo "ga, ga, ga, ga, ga".