Zoran Tuta Živković oštar: Morali su da igraju najbolji!

Srbija - Bahrein 32:27

Savez je morao da pronađe način da nagovori Momira Ilića, Petra Nenadića, Vujina, Šešuma, Toskića, Stojkovića, Abutovića, Beljanskog, Markovića da nastupe na Svetskom prvenstvu, ali kako da to urade, kada tamo više nema nijednog čoveka sa ozbiljnim rukometnim „pedigreom“?

Svetsko prvenstvo u predolimpijskoj godini je uvek najvažnije takmičenje i tu se nikada ne radi podmlađivanje, što potvrđuju aktuelni primeri Karabatića, Kima Andersona, Šterbika, Nađija…

Sve ono što se poslednjih godina dešava srpskom rukometu deluje još bolnije, znajući koliko je neiskorišćene pameti i iskustva u ovom nekada tako trofejnom, a sada toliko posrnulom sportu kod nas.

Zoran Tuta Živković jedan je od egzaktnijih primera. Naš najtrofejniji selektor svih vremena, poslednji trener koji je reprezentaciji za koju navijamo, kako god se ona zvala (Jugoslaviji na Svetskom prvenstvu u Švajcarskoj 1986. godine) doneo zlatnu medalju, već godinama je samo posmatrač posrtanja srpskog rukometa, koje je, na neki način, kulminiralo 18. mestom na tekućem Svetskom prvenstvu u Nemačkoj i Danskoj, što je najlošiji plasman naše reprezentacije u istoriji.

Ipak, on smatra da su ključne greške načinjene mnogo pre odlaska podmlađenih „orlova“ na Mundijal:

Učinak ove grupe igrača na startu kvalifikacija za naredno Evropsko prvenstvo i samo jedan osvojen bod u duelima sa Belgijom i Švajcarskom, jasno je pokazao da ta ekipa nema kvalitet za nastup na Svetskom prvenstvu i da se nipošto nije smelo dopustiti da tamo otputuje u ovom sastavu. Savez je morao da pronađe način da ubedi sve naše najbolje igrače, bez obzira na to koliko imaju godina, da nastupe na ovom takmičenju. Tu mislim na Momira Ilića, Petra Nenadića, Vujina, Šešuma, Toskića, Stojkovića, Abutovića, Beljanskog, Markovića, možda i na još neke igrače. Svetsko prvenstvo u predolimpijskoj godini je najvažnije takmičenje u olimpijskom ciklusu, jer je isključivo ono kvalifikaciono za Olimpijske igre, a to je valjda najviši mogući sportski cilj? Pogledajte primere u drugim reprezentacijama. Nikola Karabatić ima 35 godina i dolazi da igra za Francusku izlazeći iz višemesečne pauze zbog povrede. Španci u sred takmičenja zovu 39-godišnjeg Šterbika. Šveđani su iz reprezentativne „penzije“ vratili 36-godišnjeg Kima Andersona, Mađari 38-godišnjeg Lasla Nađija! Nikada se u ovom momentu ne pravi smena generacija, jedino kod nas nije bilo sluha za važnost trenutka, poručuje u razgovoru za „Narodne novine“ osvajač zlatne olimpijske medalje u Minhenu 1972, na prvim Igrama na kojima se rukomet našao u programu.

Stručnjak koji je Metaloplastici doneo titulu prvaka Evrope, a niškom Železničaru čak četiri pehara nacionalnog Kupa, poslednji, na Cetinju, baš na današnji dan pre okruglo 20 godina, nije želeo da se bavi analizom samih igara u Berlinu i Kopenhagenu, gde je Srbija, od sedam odigranih utakmica, savladala samo Koreju i Bahrein, jer je problem locirao na drugom mestu:

Prst se na kraju nekako uvek uperi u selektora, ali da li je baš uvek trener kriv? Pogledajte ko je sve posledjih godina vodio reprezentaciju. Hasanefendić, Vuković, Matić, Perić, Cvetković, sada Peruničić. Od svih njih, samo je Vuk sam otišao sa kormila reprezentacije. Sa svima ostalima rastanak je bio brz i neprijatan. Ljudi koji danas sede u Upravnom odboru saveza, uz dužno poštovanje, nemaju ozbiljan rukometni „pedigre“. Jedini koji ima veliku karijeru iza sebe je Dragan Škrbić, ali je i on u poslednje vreme napravio otklon od svoje funkcije u Savezu. Svi ostali nisu imali nikakvih dodirnih tačaka sa velikim takmičenjima, uspesima, medaljama, sistemom rada u ovakvoj organizaciji i tu nešto pod hitno mora da se menja. Imamo toliko asova, oni moraju da preuzmu odgovorne funkcije, zaključuje u razgovoru za „Narodne novine“ Zoran Tuta Živković.

Izvor: „Niške Narodne novine“

Komentari
Advertisements