Andrea Lekić: Zašto je Srbija ostala bez medalje, a Hrvatska osvojila bronzu? [VIDEO]

Evropsko rukometno prvenstvo za žene je završeno. Za srpske rukometašice i pre finala, međutim uprkos svim dešavanjima na tom šampionatu, oči srpske javnosti bile su uprte u Andreu Lekić

Ako bismo nabrajali sve individualne nagrade koje je Lekićeva dobila tokom svih ovih godina igranja rukometa, verovatno bismo potrošili mnogo vremena.
Pa, da li je dovoljno reći da je 2013. godine proglašena za najbolju rukometašicu sveta u izboru Međunarodne rukometne federacije?

Ipak, Lekićeva nije šampion samo na terenu. Organizator je rukometne akademije za decu “Andrea Lekić”, koji iza sebe ima tri uspešna izdanja i ozbiljne planove u buducnosti.
Njena srčanost, hrabrost, želja i motivacija sa kojom je uvek i na svakoj utakmici nosila dres reprezentacije Srbije, je nešto što nas ostavlja bez daha.
A, to je verovatno značajnije od svakog priznanja. I baš zato, povreda koju je Lekićeva zadobila na Evropskom prvenstvu zabrinula je celu Srbiju.

Shodno svemu tome, Milan Bošković je u Meridianovoj emisiji “Moj ugao” ugostio upravo Andreu Lekić, koja se osvrnula na mnoge teme.

Osim što nije ostvaren zapažen rezultat, prvenstvo je obeleženo upravo tom povredom. Da li boli? Naravno da boli.

– Završiti prvenstvo na takav način i neomogućiti prolaz barem u drugi krug je nešto što se teško podnosi. Sa druge strane, imale smo i neke potpuno realne problem. Nije to opravdanje, ali bile smo možda malo u nehumanim uslovima – počela je Lekićeva.

Pre početka samog evropskog šampionata lestvica je visoko podignuta, a i same rukometašice su najavljivale veliku borbu. Međutim, iako ih nema često u medijima, izjave pre početka naišle su na odobravanje javnosti i buđenje nade da naše devojke mogu do nove medalje.

– Ni u snu nisam ovo očekivala. Nikada ne bih izjavila nešto iza čega ne stojim. One utakmice koje su bile na Svetskom prvenstvu u Japanu su bile fenomenalne i pokazale su da Srbija može da igra lep rukomet – rekla je Lekićeva i dodala:
– Posle tog šestog mesta i kvalifikacija za Olimpijske igre, bilo bi nerealno reći ‘Ko zna šta će biti’ ili nešto slično.

Isti uslovi važili su za sve, a nedostatak publike je i te kako tome doprineo.

– Prosto ni nemate osećaj na nekim utakmicama da je Evropsko prvenstvo u toku, osim eto tog intoniranja himne. Gubi se draž, ne postoji naboj, adrenalin i sve je automatski mnogo tiše.

Zašto Srbija nije otišla korak dalje na Evropskom prvenstvu? Po rosteru, Srbija je bolja od reprezentacije koja je osvojila bronzanu medalju, a isto mšljenje deli i Andrea.

– Apsolutno sam saglasna, pogotovo kada pogledamo naše igračice koje igraju u evropskim klubovima, pa i sam rejting… Ono što je Hrvatska uradila na ovom Evropskom prvenstvu jeste neka rukometna bajka i smatra se nemogućom misijom. Da li je pomoglo to što nije bilo pritiska – ne znam, ali im skidam kapu. Borile su se kao lavice – kaže Lekićeva i dodaje:
– Pola igračica iz reprezentacije Hrvatske nisam znala. Ali, kapa dole, sada sam ih definitivno sve upoznala – nasmejala se Lekićeva.

Ono što je važnija tema svakako je selekcija Srbije. Blistavi momenat protiv Holandije, a onda surova realnost.

– Vratile smo se od -7 tada protiv jedne od tri najbolje svetske ekipe, koja je takođe podbacila na ovom šampionatu… To je neverovatna psihička moć. Ali, sa Mađarskom smo doživele neverovatan pad, koji ja, iskreno, nisam očekivala. Veliki broj izgubljenih lopti, loše reakcije… Nismo se snašle, a onda je utakmica protiv Hrvatske bila ‘biti ili ne biti’. Poslednjih 15 minuta nismo imale nijedan ozbiljan šut na gol. Nama to ne sme da se dešava, pogotovo kada se uzme u obzir da nas već u martu čekaju kvalifikacije za Olimpijske igre. Moramo biti svesne da samo složne i samo ‘kao jedna’ možemo da ostvarimo rezultat. Drugačije nemamo nikakve šanse.

Nakon 2013. godine i velikog uspeha kako ženske, tako i muške, selekcije Srbije, evidentno je da je rukomet u velikom padu.

– Nama Svetsko prvenstvo u Japanu jeste nešto omogućilo, ali ono što fali u Srbiji jeste jedan ozbiljan sistem rada. Možemo mi dobro da odigramo neko prvenstvo, ali da bi rezultati bili dugotrajni mora postojati sistem. Sredstva koja se ulažu nisu dovoljna, ozbiljnost sa kojom se pristupa nije dovoljna. Kada se dese loši rezultati bez nekog određenog rezultata, uvek se javi to pitanje. Ali, nije dovoljan samo kvalitet.

Pre početka samog prvenstva, vladala je, čini se panika. Negativni, pa pozitvni rezultati, pa opet negativni, a na kraju i zatvaranje u hotelu na samom šampionatu.
Da li je i kako je uticalo sve to na Lekićevu, a možda i na njenu povredu, koju je nešto kasnije pretrpela?

– Poznajem svoje telo, teško je ne biti u treningu. Pribojavala sam se toga, neophodan mi je rad. Pre takve utakmice i sa takvim nabojom, ne smem da ne treniram, da ne uđem u teretanu… Moja tetiva na taj način jako teško funkcioniše. Nisam verovala da će pući, ali imala sam strah.

Upravo zbog te povrede, Srbija neće moći da računa na Andreu Lekić u kvalifikacijama za Olimpijske igre.

– Do marta se neću oporaviti u potpunosti, ali ću se moliti da devojke to prođu.

Još jedan problem srpskog rukometa, tačnije reprezentacija, jeste i česta promena selektora. Šuška se da će se selektor ženske reprezentacije ponovo promeniti, ali…

– U poslednjih nekoliko godina imali smo mnogo selektora, za razliku od nekih reprezentacija koje promene dva selektora za 15 godina. Teško je ostvariti kontinuitet. Stalno tražimo rezultat, a u stvari najpre moramo uspostaviti sistem.

Naravno, Nova godina je ipak tu da nas podseti na neke lepše momente, a u karijeri Andree Lekić ih svakako ima. Ako bi morala da izabere najznačajniji momenat, nema dilemu – prvenstvo 2013. godine.

– Da mi je neko rekao… Ja sam do 2006. Svaki put sa Srbijom ispadala još u grupi na Evropskom prvenstvu. Te 2012. godine smo dobile tu ludu šansu da preuzmemo domaćinstvo, a pre toga nas maltene nije bilo na rukometnoj mapi. Adrenalin koji je vladao nikada neću zaboraviti, da izađeš u svom gradu pred 20.000 ljudi… To ću pamtiti zauvek.