PRESEK STANJA: Crvena zvezda mora ispočetka

Kada je u junu mesecu Crvena zvezda predstavila za šefa struke Sašu Obradovića, navijači ovog kluba su bili više nego oduševljeni. Verovatno je bivši košarkaš crveno-belih i reprezentativac Jugoslavije, bio jedino trenersko ime koje je moglo, uz Dejana Radonjića, da zadovolji armiju crveno-belih navijača.

Obradović je tokom poslednjih 15 godina radio u inostranstvu, i postizao je zapažene rezultate. Ono što mi je odmah privuklo pažnju bila je krilatica koja se čula iz kluba i pre predstavljanja, a ponavljana je i posle, da će se klub u potpunosti okrenuti domaćim igračima poučen lošim iskustvom iz prethodne sezone.

Ko je samo onako ovlaš analizirao stil igre Obradovića prethodnih sezona u Lokomotivi ili Monaku, mogao je da zaključi ili da je on odlučio da odustane od svog stila igre ili da priča o forsiranju domaćih igrača neće ići baš tako lako. Kada to kažem ne mislim da Obradović ne voli domaće igrače već da u domaćim okvirima ima jako mali broj igrača koji mogu da odgovore onome što on želi da igra, i obično su vrlo skupi.

A koja je to igra?

U vrlo jakom ritmu, sa agresivnom odbranom koja inicira dosta igre u tranziciji i sa puno rotacija kako bi se taj ritam održao. Za taj stil igre potrebna je “laka konjica” gde i visoki igrači mogu da preuzimaju i da odgovore zahtevima u trčanju.

Kako je odmicao prelazni rok bilo je jasno da je Obradović ostao veran svom stilu i da priča o domaćim igračima teško da će biti sprovedena. Redom su stizali Lojd, Nnoko, Volden, Hol iz FMP-a su prekomandovani Rit, Radanov, Uskoković. Već početkom priprema se pojavio zdravstveni problem sa Lendrijem Nnoko, koji je trebao biti značajno pojačanje pod košem, tako da su crveno-beli naplanirano morali da izađu na tržište u potrazi za visokim igračem. Izbor je pao na Emanuela Terija, igrača sa odličnim fizikalijama i otprilike se tu završava sva priča o njegovim kvalitetima.

Ipak, sa oformljenim sastavom ušlo se u pripremni period i prijateljske utakmice u kojima je ekipa delovala dosta dobro. I sa početkom Evrolige i ABA lige bilo je jasno da je Obradović sproveo svoju ideju u igri i to je i dovelo do pobede na CSKA, ubedljive pobede nad Baskonijom, ali i otkrila određene slabosti u vidu nedostatka plana B. Igra je u potpunosti se zasnovala na Džordanu Lojdu, koji je igrao odlično ruku na srce, ali se znalo da će kad tad morati da padne, silom prilika.

U tu svrhu se pribeglo dovođenju dva igrača, koji su umnogome oformili utisak o Crvenoj zvezdi u ovom periodu do Nove godine, koji je kod većine negativan – Tejlora Ročestija i Džonija Obrajanta.

Ročesti je bio odlično poznat svima na ovim prostorima jer je u Crvenoj zvezdi igrao u sezoni 2017/18, kada je klub ostao bez ABA trofeja, ali je Ročesti individualno odigrao dobru sezonu. Svima je prvo upalo u oko da se on ne uklapa u ovaj sastav Crvene zvezde koji svoju snagu crpi iz agresivne odbrane, a to je Ročestiju verovatno najslabija strana, njegov kriptonit.

Obrajant je došao sa odličnom reputacijom igrača sa NBA i evroligaškim iskustvom i od njega se očekivalo da pomogne Lojdu u napadu i da zajedno donose Crvenoj zvezdi pobede u Evroligi.

Međutim, već od prve utakmice sa, ove godine, slabašnim Himkijem se videlo da to neće ići kako je zamišljeno.

Obrajant je od samog dolaska snažno isforsiran u napadu od strane Obradovića gde je svaka zamisao se svodila da on rešava rešava napad na individualni kvalitet. Sve što je do tada urađeno u stvaranju ekipe (koja je npr. pobedila CSKA) je zgužvano u jednu novinu i bačeno u kantu.

Da odmah razjasnimo, Obrajant nije loš igrač, naprotiv, samo se sa svojom igrom ne uklapa u ostatak rostera crveno-belih. Barem ne na način na koji je igrao kod Saše Obradovića.

Setio sam izjave Igora Kokoškova koji je opisivao šta je potrebno da bi se igralo u NBA ligi, objasnio rečima, parafraziram, “potrebno je imati nešto izuzetno, a ne od svega pomalo”. E, da bi Obrajant bio uspešan potrebno je da svoje kvalitete svede na dva izuzetna, a ne na deset prosečnih.

Očigledno je da je u pitanju igrač sa dobrim šutem i velikom fizičkom snagom. Tako da, ako uprostimo, da mu se igra svede na stvaranje pozicije za šut iz mesta, na pik en rol i na igru na niskom postu (ali izgrađenu a ne da “zida” sa šest metara od koša) bilo bi daleko bolje i za Crvenu zvezdu i za njega. Ovako, gde on napada i licem sa spoljne pozicije, gde šutira u padu sa 5 metara, gde se njemu čisti strana kako bio on napao 1 na 5, očigledno ne pije vodu i vodi u propast i njega, i što je još važnije, i tim.

Ekipa je u potpunosti izgubila ritam. Izgubila je igrača koji je bio prva opcija – Lojda, koji je ostao bez upotrebljivih lopti i svoje poene je počeo da traži na silu. Igra se zasnovala na dobre trenutke, pa se tako u svakoj utakmici desi da crveno-beli naprave serije u periodu od 10-15 minuta gde stvore dvocifrenu prednost, a onda usledi isto takva serija gde se ta prednost izgubi.

Na primer, u kratkom vremenskom periodu odigrane su tri utakmice u Beogradu koje su imale gotovo istovetan tok – protiv Olimpijakosa, Albe i Valensije.

Prvo poluvreme u sve tri utakmice je bilo fantastično po ekipu Saše Obradovića. Taktički precizno, napadalo se smisleno “gađajući” slabosti protivnika i u potpunosti nametnuvši svoj stil dolazili su visokih prednosti uz učestvovanje sa 10 igrača u rotaciji. Međutim, onda dolazi drugo poluvreme koje izgleda kao da je sve što je valjalo ostavljeno je u svlačionici. Ekipa je gubila organizaciju igre, koja se u potpunosti svodila na individualne kreacije iz centralnih pikova Voldena ili Lojda, kao i izolacijama Obrajanta. Rezultat svega je da su od te tri utakmice izgubljene u neizvesnim završnicama, a Valensija je savladana.

Posle svega toga pribeglo se novim dovođenjima igrača i rastancima sa Ročestijem i Terijem. Doveden je Kino Kolom, prekaljeni španski plejmejker koji ima svoj kvalitet, ali čini se da mu je stanje spreme na tom nivou da će se malo pričekati kako bi to svi videli. Na centarskoj poziciji je vraćen Lendri Nnoko koji je dobio zeleno svetlo od doktora da može da se vrati košarci. U rotaciju je ubačen Aleksa Uskoković koji se pokazao više nego koristan u pruženoj minutaži.

Tu dolazimo možda i do ključnog dela Obradovićevog bitisanja u Crvenoj zvezdi, koji se na kraju verovatno pokazao i kao razlog odlaska.

Od samog početka Saša Obradović se u Crvenoj zvezdi ponašao kao da je trener stranac. Izjave su bile u stilu mesije koji je došao u jednu nekošarkašku sredinu u kojoj on uči te ljude košarci. Ona koja je izazvala najviše pažnje je svakako ona posle meča sa Albom u kojoj je izjavio da “srpski igrači su odigrali na momente dobro, ali su i pravili početničke greške”.

Izjava je podigla dosta bure među navijačima Crvene zvezde, a siguran sam i da igrači baš ne vole da ih neko na taj način deli. Kada se vratimo na početak i priču o Obradovićevom stilu, možemo reći da je on u sastavu imao domaće igrače kadre da odgovre njegovim početnim taktičkim zahtevima. Problem je što je i on u međuvremenu odustao od njih, pa tako i od tih igrača.

Posle svega toga je usledio nezapamćen debakl u Sankt Peterburgu gde se videlo da je trener crveno-belih “izgubio” ekipu i da tu više ne postoji saradnja.

U tišini, potpuno neočikavano, samo nekoliko dana posle je usledila vest koju su mnogi želeli da čuju, ali nisu ni sami verovali da će se desiti toliko brzo. U klub se vratio, može se slobodno reći, legendarni Dejan Radonjić od kojeg je trofejna priča kluba i započela u 21. veku. Uvek postoji ona da je nastavak lošiji od originala, ali davati bilo kakve ocene oko toga na šta će ličiti crveno-beli pod Radonjićem bilo bi vrlo neozbiljno.

Sigurno je da će se izvršiti određene promene u sastavu, ali kada se analizira Radonjićev stil sa igračima koji su već tu, zaključiće se da 90 posto može da odgovori zadacima.

Sve u svemu, Crvenu zvezdu očekuje zanimljiv period. Evroliga je rezultatski daleko od ciljeva zacrtanih pre početka sezone, ali može da posluži za stvaranje dobre atmosfere u ključnim utakmicama u ABA ligi. Dejan Radonjić ima neohodno iskustvo za osvajanje trofeja, i to je verovatno najveća snaga ekipe. Teško da na ovim prostorima sad ima neko ko može u tom delu da mu parira. Iskustvo mu je još veće, jer se jednom žestoko opekao (Cibona u Areni).

U ABA je počelo katastrofalno. Poraz u Laktašima kao da je sublimirao dubinu krize Zvezdine igre. Sa druge strane u Evroligi protiv Panatanaikosa kao da smo gledali onu Zvezdu koja je pod Radonjićem igrala plej-of .

Domaći igrači su dobili daleko više minuta. Nisu to bili minuti na silu dobijeni, već svaki od njih je imao ulogu i u tom meču su je odigrali odlično. Na malom uzorku mečeva do sada teško je dati predviđanje za dalje, ali poznajući Radonjića naziru se ideje. One su svakako viđene u poslednjem meču u 2020. godini i daju razlog za optimizam svima u klubu i oko njega.

Ono što je Crvenoj zvezdi neophodno je jačanje na polju organizacije. To se pre svega odnosi na sportski sektor. Lepo zvuči priča da trener ima slobodu u stvaranju ekipe, ali kao što smo videli u poslednje dve godine, retko koji trener će sesti i napraviti tim koji će na dugoročne staze dati rezultat. Prosto u prirodi posla je da u tom trenutku, ako imate mogućnost, napravite najjači mogući tim. Stvaranje sportskog sektora bi imalo za cilj da obezbedi da tim može da funkcioniše na duže staze, da u svaku sezonu ne mora da se ulazi u “ribilding” i dovođenje po sedam ili osam igrača. Mora da postoji neka viša instanca koja će treneru staviti “rampu”. Prosto, to tako funkcioniše u svakom organizovanijem klubu, a Crvena zvezda pledira da bude u tom društvu.