OSVOJIŠ LIGU ŠAMPIONA I NESTANEŠ: Gde je i šta radi Roberto di Mateo?

Osvojiš Ligu šampiona nakon samo dva meseca od imenovanja za prvog trenera ekipe i upišeš se u istoriju kluba, a devet godina kasnije nestao si sa svetske fudbalske mape. Kako je to moguće?

Moguće je samo ako si Roberto di Mateo. Da, sigurno ga se sećate. Bivši fudbaler Lacija i Čelsija, koji je u martu 2012. godine dobio najteži zadatak na svetu, a onda ga rešio, poput onih momaka kojima je uža specijalnost sklapanje Rubikovih kockica za samo nekoliko sekundi. Ostaneš impresioniran gledajući ih i ne možeš da shvatiš šta si upravo video i zašto im je trebalo toliko malo vremena za rešavanje zagonetke.

Igračku karijeru završio je 2002. zbog problema sa povredama. Trostruki prelom noge 2000. na utakmici svog Čelsija i Sent Galena bio je okidač da Italijan kaže zbogom profesionalnom igranju fudbala dve godine kasnije.

Nakon toga posvetio se obrazovanju, nastavivši poslovne studije, koje je prethodno stekao na fakultetu u Švajcarskoj. Magistrirao je na polju biznisa u Londonu i naredni korak je bio njegov san – da postane menadžer. Završio je trenerske kvalifikacije i dobio ,,A” licencu. Posle šest godina od završetka fudbalske karijere, dobio je i svoj prvi trenerski posao u MK Donsima, gde se zadržao godinu dana, a potom je preuzeo Vest Bromvič Albion i uveo ih u Premijer ligu.

Dve godine pošto se prihvatio posla u Birmingemu, prihvata poziv Andrea Viljaš-Boaša i dolazi u Čelsi kao Portugalčev asistent. Međutim, filozofija bivšeg trenera Porta nije se uklopila u tadašnji tim ,,plavaca” i on je posle devet meseci na klupi tog tima dobio otkaz. Tim je ostavljen na pola. Čekao ih je revanš protiv Napolija u Londonu, posle prvog meča koji su izgubili 3:1, te obaveze u FA kupu i Premijer ligi. Abramovič i njegovi saradnici su bili u teškoj situaciji, te su išli logikom – izabrati Viljaš-Boaševog prvog pomoćnika.

To je bio upravo Roberto di Mateo, koji je dobio nezahvalnu priliku, znajući da nema pritisak da spase sezonu, te da uprava svakako traži zvučnije ime na svojoj klupi i da mu preti odlazak i ovako i onako.

Samo deset dana imao je Di Mateo da pripremi ekipu predvođenu Didijeom Drogbom, Frenkom Lampardom, Džonom Terijem, Branislavom Ivanovićem…

Za razliku od Viljaš-Boaša koji je izostavio starosedeoce Terija, Lamparda, Ešlija Kola i Majkla Esijena, Di Mateo je upravo sa njima započeo revanš meč protiv Napolitanaca. I nije pogrešio. Teri i Lampard su uz Drogbu i Ivanovića postizali golove za pobedu od 4:1 i plasman u četvrtfinale.

Objasnio je da je selektirao grupu igrača koja je iskusna i koja se zajedno oseća komforno na terenu. Upalilo mu je. U narednoj fazi je pala Benfika, da bi u polufinalu igrali protiv Barselone u dvomeču koji je ostao upamćen po ,,onom” driblingu Ferananda Toresa. Bili su Katalonci u problemu. Vodili su sa 2:1 na ,,Nou kampu”, ali im je bio potreban još jedan pogodak budući da je Čelsi slavio u Londonu minimalnim rezultatom. Sve nade im je u nadokandi revanša srušio Fernando Tores posle kontre, kada je predriblao golmana Valdesa i poslao Čelsi u finale sa Bajernom.

U sred Minhena, pao je bavarski gigant posle penala i tako je Di Mateo u moru većih, iskusnijih i skupljih imena postao jedini čovek koji je podigao titulu prvaka Evrope sa Čelsijem. Nisu znali gde da trče, rekli su pojedini igrači Čelsija nakon tog susreta.

Prethodno je, u finalu FA kupa Di Mateo doneo Čelsiju prvi trofej u sezoni kada su dobili Liverpul sa 2:1. I tako, za nešto više od dva meseca na klupi, dva trofeja i to kakva za čoveka koji je bio samo privremeno rešenje.

Potpisan je stalni ugovor sa njim na kraju sezone, ali posle slabijeg niza rezultata u novoj kampanji, Abramovič je rešio da priliku pruži nekom drugom i tako uradio ono što je i nameravao. Rus prosto nije želeo da se zamera navijačima na kraju te sezone 2011/12 i otpusti čoveka koji mu je doneo Ligu šampiona, prvi i za sada jedini put u klupskoj istoriji.

Novi izazov za italijanskog trenera usledio je u Bundesligi, kada je preuzeo talentovani tim Šalkea predvođen Julijanom Drakslerom i iskusnim Klasom Janom Huntelarom. Palicu je preuzeo od Jensa Kelera u trenutku kada je klub iz Gelzenkirhena bio 11. na tabeli Bundeslige i eliminisan iz Kupa. Takođe, ekipa je nastupala u grupnoj fazi Lige šampiona. Uz dosta uspona i padova, posebno u finišu sezone, Šalke je završio na šestom mestu Bundeslige i novo učešće u Ligi šampiona nije izboreno zbog slabe forme u poslednjih 10 mečeva budući da su ostvarili tek dve pobede. Pored toga, u najelitnijem evropskom takmičenju eliminisani su od Real Madrida sa 5:4 u ukupnom skoru.

Dobio je otkaz i posle gotovo dve godine bez posla preuzeo je Aston Vilu u Čempionšipu, ali nije se dugo zadržao u gradu koji vrlo dobro poznaje. Od 2016. godine je bez posla i svet je pomalo zaboravio za njega i njegovo dostignuće.

Dolazili su posle njega na ,,Stamford bridž” i Žoze Murinjo, drugi put, Rafael Benitez, Antonio Konte i mnogi drugi, ali Lige šampiona niko nije mogao da se domogne.

– Stao sam sa fudbalom kako bih bio kod kuće sa porodicom nakon mnogo godina odsustva. Bilo je mnogo kontakata sa drugim klubovima, ali ja sam jednostavno želeo da stanem. Sada sam spreman da krenem iznova – rekao je Di Mateo za ,,Gazetu” u junu prošle godine.

Spreman jeste, ali dogovora ni sa jedim timom do sada nije došlo. Kako je u istom intervjuu naveo, privlači ga MLS liga i Sjedinjene Američke Države.

Takođe, nedavno se oglasio otkrivši da je, dok je bivao u Šalkeu, želeo da angažuje Tima Vernera još dok je letošnje pojačanje Čelsija igralo u Štutgartu.

– Raspitivao sam se o njemu. Rekao sam da želim da ga dovedem. On je odličan, mlad, brz, tehnički dobar. Na kraju ga nismo doveli. Ubrzo sam otišao i kada sam otišao u Vilu, Štutgart je ispao iz lige. Ponovo sam pokušao, ali je ipak završio u Lajpcigu.

I tako, Čelsijev heroj iz senke, čovek, čije ime kod novijih generacija se u pretraživaču traži pod: ,,Trener koji je osvojio Ligu šampiona sa Čelsijem” angažman nema i čeka povratak na scenu. Na scenu na kojoj se zadržao kraće nego većina, a za samo nekoliko meseci uradio je više nego većina.

Autor: Nemanja Janošev