Duejn Vašington definitivno napušta Partizan nakon dve godine.
One se ovim povodom oprostio od srpskog kluba porukom na društvenim mrežama.
– Partizane, prvo, hvala na svemu. Ove dve godine donele su neverovatne trenutke, teške trenutke i mnogo stvari koje ljudi spolja nikada neće u potpunosti razumeti. To je deo košarke, i deo života.
Mnogo toga je rečeno, mnogo toga pretpostavljeno i mnogo priča ispričano ove godine. Neke su tačne, neke nisu. Ali ja znam ko sam, i ljudi oko mene znaju ko sam. Ono što ću reći jeste da sam ovom klubu dao sve što sam imao. Igrao sam kroz nedaće, prihvatao kritike, slavio pobede, borio se sa povredama i preuzimao odgovornost kada stvari nisu išle kako treba.
Nije svaki trenutak bio savršen. Nije svaki odnos bio savršen. Nije svaka situacija ispala onako kako neki ljudi spolja misle da jeste. Ali nemam nameru da prepisujem istoriju ili da upirem prstom. Ono sa čime biram da odem jeste zahvalnost. Zahvalnost saigračima koji su se borili zajedno sa mnom, volim vas momci zauvek. Zahvalnost ljudima iza scene koji rade nebrojene sate. Zahvalnost navijačima koji su pokazali neverovatnu strast i podršku tokom mog vremena ovde. Partizan je veći od bilo kog igrača, trenera, sezone ili priče. Bila mi je čast da budem deo toga. Živeo Partizan, poručio je Vašington.
Posebnu objavu je namenio i Srbiji.
– Srbijo, kako se moje vreme ovde bliži kraju, teško je naći reči kojima bih opisao šta je ova zemlja značila meni i mojoj porodici. Kada sam prvi put došao, nisam znao šta da očekujem. Sada, dok odlazim, osvrćem se i ne mogu da verujem u osobu kakva sam danas postao.
Ovo iskustvo nije bilo savršeno. Bilo je lepih trenutaka, teških trenutaka, lekcija, izazova, pobeda i razočaranja. Ali kroz sve to, Srbija mi nikada nije prestala pružati ljubav i podršku. Ljudi, kultura, prijateljstva i uspomene koje sam stekao u ovom poglavlju svog života, zauvek ću čuvati. Ono čega ću se najviše sećati nije samo košarka. To su ljudi koji su moju porodicu dočekali raširenih ruku. To su razgovori, smeh, večere, proslave i svakodnevne interakcije koje su učinile da se ovde osećamo kao kod kuće.
Moja porodica je ovde izgradila život. Moj najmlađi sin je rođen ovde. Stvorili smo uspomene koje će zauvek ostati sa nama i prijateljstva koja daleko prevazilaze košarku. Dugo nakon što se utakmice zaborave, to su stvari koje ćemo nositi sa sobom. Ne moraš da voliš svaki deo jednog iskustva da bi cenio ono što ti je ono donelo. I kada se osvrnem na vreme provedeno ovde, ono što najviše odskače jeste koliko je ova zemlja dala meni i mojoj porodici.
Hvala na ljubaznosti. Hvala na podršci. Hvala na kritikama kada su mi bile potrebne. Hvala na prijateljstvima, uspomenama i trenucima koji su pomogli da se oblikuje ovo poglavlje naših života. Komadić mog srca zauvek će pripadati Srbiji. Hvala, Srbijo. Volim te, naveo je sada već bivši košarkaš Partizana.
