Kada je beogradski Partizan ozvaničio saradnju sa američkim krilnim centrom Derekom Vilisom, navijači su odmah otišli na Gugl da provere šta sve donosi ovaj momak rođen 21. juna 1995. godine u Luivilu.
Prva stvar koja svima upada u oči su procenti šuta za tri poena (preko 40%) i ozbiljno evropsko iskustvo. Ipak, van samog terena, Vilis ima jednu od najzanimljivijih životnih priča u modernoj košarci.
Vilis po majčinoj liniji vuče indijanske korene i ponosni je potomak tri različita plemena: Arapaho, Šošoni i Pouhatan.
Njegova majka je odrasla u poznatom rezervatu „Vind River“ (Wind River) u Vajomingu, gde je Derek kao klinac redovno provodio raspuste kod bake i dede. Svoje nasleđe i danas sa ponosom ističe – na telu ima tetovaže indijanskog poglavice i hvatača snova, a tokom leta se redovno vraća u rezervate kako bi organizovao besplatne košarkaške kampove za domorodačku decu.
Košarkaški put ga je vodio na čuveni univerzitet “Kentucky Wildcatse”, gde je od 2013. do 2017. godine učio zanat od legendarnog trenera Džona Kaliparija. Tamo je delio svlačionicu sa današnjim NBA zvezdama poput Devina Bukera i Karl-Entonija Taunsa, a sa ekipom je 2015. stigao i do NCAA fajnal fora. Pošto nakon koledža nije prošao na NBA draftu, spakovao je kofere i krenuo put Evrope.
Karijeru sa ove strane Atlantika gradio je polako, korak po korak. Krenuo je od nemačkog Getingena i Ulma, igrao u Italiji za Brindizi i Veneciju, a potom i za španski Huventud. Pravi iskorak na najveću scenu pravi prelaskom u turski Anadolu Efes gde je proveo dve stabilne sezone i potpuno se profilisao kao elitni šuter sa pozicije krilnog centra – takozvana „stretch“ četvorka.
Nakon epizode u Istanbulu, prošlu sezonu proveo je u ekipi Pariza, gde je igrao brzu, trkačku košarku i beležio prosek od 5,8 poena i 3,9 skokova po utakmici. Sa svojih 206 centimetara visine i rukom beka, Vilis stiže u Beograd kao formiran, iskusan igrač od kojeg se tačno zna šta se dobija – širenje protivničke odbrane, sigurnost u šutu sa distance i stabilnost pod košem.
