Nekadašnjik košarkaš Partizana Zek Ledej igra sjajno ove sezone u ekipi Armanija. Napravio je veliki iskorak u odnosu na prošlu sezonu koja je bila ispod njegovog nivoa i u kojoj sa Partizanom je ostao bez trofeja.
On je otkrio da je imao jako teške trenutke tokom prošle sezone kada je razmišljao i da napusti košarku.
– Kada sam sahranio oca prošlog marta, rekao sam… Rekao sam mu da želim da pređem na još viši nivo. Da budem sjajan. Šta god da moram da uradim. Stavio sam svoje telo i um kroz najveće izazove. Bukvalno. Znao sam da, kada se vratim u Milano, moram da dođem na još viši nivo. Zbog toga pokušavam da stojim iza svega što sam rekao i da ispunim ono što sam obećao ocu, sebi i svojoj porodici. Da ostvarim ciljeve koje imam za sebe i tim. Za sve, rekao je Ledej u intervjuu za Eurohoops.
Duboko ga je pogodila očeva smrt.
– Kada je moj otac preminuo, to me zaista pogodilo. Kada igraš košarku i kada dođeš do najvišeg nivoa i postigneš neki status, dobijaš stvari koje dolaze sa tim poslom. Igraš sa velikim klubovima, radiš ono što voliš. To je sve blagoslov. Ali onda se desi nešto ovako, iznenada. I nema tog novca koji može da ga vrati. Nema te slave koja to može da popravi.
On se podsetio trenutka kada je čuo da mu je otac na samrti.
– Igrali smo utakmicu, a onda me mama pozvala. Igrao sam utakmicu u Barseloni – rekao sam da ću odigrati još jednu utakmicu, nadajući se da je moj otac dobro. I stigao sam tamo, a otac je bio na respiratoru. Nismo uspeli da razgovaramo. Nismo se smejali zajedno poslednji put. Ništa. Bio je na aparatu i borio se.
Najteže ga je pogodilo što nije mogao da pomogne.
– Pokušali smo sve. I nije bilo ništa što sam mogao da uradim. Svi su gledali u mene. Jer valjda sam taj veliki momak koji je izašao iz borbi koje smo kao porodica prošli. I odakle dolazimo. Nije lako u tom delu grada u Dalasu. Svi gledaju u mene i ništa nisam mogao da uradim. Po prvi put u svom životu, bio sam bespomoćan. Bio sam nemoćan. To me zaista pogodilo.
Razmišljao je da završi igračku karijeru.
– Nateralo me da razmislim o svemu. Nateralo me da razmislim o košarci. Nateralo me da razmislim zašto uopšte igram košarku. Nateralo me da razmislim da li još uvek želim da igram košarku. A košarka je moj ceo život. Nikada nisam razmišljao na taj način. Nikada nisam imao te mračne misli. Nikada nisam prolazio kroz ove emocije.
Ledej se vratio u Milano sa kojim je igrao F4 pre nego što je otišao u Partizan.
– Osećao sam se kao deo fajnal-for tima i u Partizanu. Naravno, sa onim što se desilo sa tučom, to je bilo nesrećno. Tako da, bio sam deo dva fajnal-for tima. Suštinski sam donosio svoje iskustvo. Bio sam lider. I u Partizanu sam bio među liderima. Kada su me potpisali, ja i Kevin Panter smo došli kao lideri, kapiten i potkapiten, u neku ruku. Onda smo doveli Matijasa Lesora i Danttea Egzuma, i svi smo držali jedni druge odgovornim.
Ističe koliko mu je značio boravak u Beogradu, kao i rad sa Željkom Obradovićem.
– Biti lider u tako posebnom klubu kao što je Partizan i trenirati sa Željkom svakog dana, biti držan do standarda koje on postavlja… Kada sam došao u Milan, bilo je drugačije, jer sam došao kao jedan od lidera drugog tima. Sada sam u Milanu i prenosim lekcije koje sam naučio od Željka.
Ledej je angažovao individualne trenere, a istakao je da je u Beogradu promenio i način meditacije.
– Kada igraš u Beogradu godinama, moraš imati neku vrstu meditacije. Da izađeš i igraš protiv Crvene zvezde, u takvim utakmicama koje su kao rat. Ali ova meditacija koju sada radim vodi me na drugačiji nivo. Nije samo kako da se pripremim za “ratnu atmosferu”. To je više, sam protiv sebe. Samo ja mogu da se zaustavim, zaključio je Zek Ledej.
