Najtrofejniji i najbolji evropski trener svih vremena Željko Obradović tokom leta ponovo se obreo u centru pažnje košarkaške javnosti. On je neočekivano seo na klupu Partizana, tima u kojem je počeo trenersku karijeru 30 godina ranije.

U intervjuu za grčki Sport24 govorio je o razlozima povratka u tim iz Humske, potencijalnom ponovnom dolasku u Panatinaikos, ali i nedavno preminulom kumu Dušanu Dudi Ivkoviću.

Obradovića je zatekla vest o odlasku slavnog Dude Ivkovića, kolosa evropske i svetske košarke, jedne od najpoštovanijih figura u svetu sporta.

-Bilo je rano ujutru i Dudina supruga Nena me je zvala. Bio sam u šoku. Pričali smo svakog dana pre toga. Bio je u bolnici, ali je svakako to bio veliki šok i nisam očekivao. Upoznao sam Dudu kao veoma mlad igrač u Borcu, ali 1988. smo počeli da imamo pravi odnos kad me je uveo u reprezentaciju kao najstarijeg igrača. Kako je vreme prolazilo, naš odnos je postajao poseban i odmah sam shvatio da mi zbog mojih godina mnogo veruje. Uvek me je zvao i govorio mi da sam ja taj koji treba da priča sa mlađim igračima, a to je bila možda i najtalentovanija generacija jugoslovenske košarke. Pokazao mi je da mu je stalo do mene. Posle toga, 1992. godine, zvao me je da mu budem asistent u reprezentaciji. Bilo je teško vreme, rat u mojoj zemlji, a mi smo zbog Dude mogli da se spremamo u Solunu u hotelu Panorama. Tek smo onda saznali da nećemo moći da igramo na Olimpijskim igrama u Barseloni. Sećam se reakcije svih nas – i igrača i trenera. Znali smo da nas čekaju teške godine, ali zbog Dude i njegovih grčkih prijatelja uvek smo mogli da dođemo u Grčku i radimo zajedno. On je zadržao igrače zajedno, pronalazio je način, pričao je emotivno Željko Obradović o svom prijateljstvu sa Dudom Ivkovićem.

-U tom periodu smo postali veoma bliski. Od prvog dana, nikada se prema meni nije odnosio kao prema mlađem. Uvek mi se obraćao sa velikim poštovanjem i uvek mi je pružao priliku. Često smo razgovarali nasamo ili nas dvojica i Dragan Kićanović. Bilo je tu mnogo lepih priča, smešnih stvari, divnih uspomena. Njegov humor je bio neverovatan. Zbog te prilike da budem stalno sa Dudom, naučio sam mnogo toga. Svi znaju kakav je trener bio, ali želeo bih da ljudi znaju kakav je on čovek bio. Uvek je pokušavao svima da pomogne. On je veliki prijatelj – zvao je uvek, a naročito kada su bili teški trenuci. To je pravi prijatelj. Kada je sve dobro u životu, tada imate mnogo prijatelja. Savetovao sam se sa njim kada god sam donosio neku veliku odluku. Zvao je i on mene, bili smo iskreni i razgovarali smo o svemu“, ispričao je Obradović, a zatim pričao i o njegovoj i Dudinoj zajedničkoj ljubavi prema muzici.

-Duda je prvi čovek koji me je odveo na buzuki u Solunu, a ja sam od tada postao zaljubljen u tu muziku. Tada nisam razmeo nijednu reč, ali sam video ljude koliko su srećni, shvatio sam da je to nešto jedinstveno. Naučio sam pesme, sada poznajem i pevače jer toliko volim tu muziku. I Duda mi je pokazao mnoge pesme. I u Srbiji smo često išli na muziku uživo – bilo je sjajno kako su se ljudi ophodili prema njemu. On je sa Crvenog krsta, dela Beograda na kojem je u njegovo vreme bilo mnogo sjajne muzike, a postoje i pesme koje obojica volimo“, pričao je Obradović i o muzičkom ukusu.

Duda Ivković je komentarišući odluku Željka Obradovića da preuzme Partizan izjavio da je to „odluka visokog rizika“.

-Objasnio sam mu da to nije pitanje rizika. Sve je u životu nekakav rizik. Ako prelazite ulicu, i to je nekakav rizik – to je život. Ljudi smatraju da je dolazak u Partizan rizik jer misle o mojoj karijeri. Svi me pitaju da li razmišljam o desetoj tituli u Evroligi, ali ako ja odaberem da se vratim u Partizan, onda je jasno da o tome ne razmišljam. To nije moj cilj u životu. Cilj mi je da imam svoje igrače i da sa njima radim i uživam u velikoj meri. Da jurim desetu titulu verovatno bih strpljivo čekao šansu da se otvori u velikom timu. Želim drugu motivaciju u svom životu. Pomislio sam da je trenutak da se vratim u Partizan sada ili nikada više, Posle 28 godina mogu da živim u svojoj zemlji, da radim u svom klubu.“

Jedini zahtev od Obradovića u Partizanu je da igrači daju sve od sebe.

–Mogu da slušam svoj jezik, da budem sa ljudima koje razumem. Kako će biti na kraju? Ko to zna? Jedna stvar koju znam je da ljudi koji su u Partizanu i njegovi navijači imaju lojalnost koja je neverovatna. Sigurno će biti uz nas. Pred prirpemnu utakmicu sa Efesom rekao sam igračima: ‘Slušajte, navijači će vam oprostiti ako igrate loše, ali vam nikada neće oprostiti ako se ne borite, ako ne date 100 odsto.’ To je jedini rizik, ako se ne borimo. Rezultati i ostalo – to je druga priča,ispričao je devetostruki prvak Evrope.

Za kraj se Žoc dotakao i svog razlaza sa Vasilisom Spanulisom, čuvenim grčkim bekom koji je tokom Obradovićevog mandata iz Panatinaikosa preselio u redove gradskog rivala Olimpijakosa i postao apsolutna legenda kluba.

-Kada god me neko pita za Vasilisa, ja kažem da je on pravi primer. On je napravio tako veliku karijeru jer je svaki dan smatrao prilikom da bude bolji. Uvek ga navodim kao primer svojim mlađim igračima, iskreno. Ne samo njega, navodim i Dijamantidisa, Slukasa, Jasikevičijusa, Đorđevića, Danilovića, Bodirogu… Kada je Spanulis dolazio u PAO pitao me je zašto ga želim jer je tim već imao Dijamantidisa i Lakoviča. Na kraju je on igrao najviše. U vreme kada je on otišao u NBA njegov menadžer me je zvao da mu učinim uslugu jer je već prošao rok za odlazak. Ali izašao sam u susret i nisam pravio problem jer je zaista želeo da ode u NBA. Na kraju smo se razišli, znate tu priču, ali kada je oborio rekord po broju poena u EL, ja sam kao trener Fenerbahčea na toj utakmici mogao samo da mu aplaudiram. Lični odnos nam se raspao, i on zna veoma dobro zbog čega. Želim mu sve najbolje u životu, zaključio je slavni trener.