Selektor Košarkaške reprezentacije Srbije Igor Kokoškov rekao je uoči utakmica u Finskoj sa domaćom selekcijom i Švajcarskom u okviru kvalifikacija za Eurobasket 2022. godine da dva rivala imaju svoje prednosti u odnosu na naš tim.
Trener Fenerbahčea, koji će u dva dana voditi dve utakmice, po jednu za klub i reprezentaciju, rekao je da su rivali uigraniji od Srbije.
– Nažalost, živimo u vremenu virusa, nismo se okupili u Beogradu, nismo imali priliku da se vidimo sa predstavnicima medija licem u lice. Očekujemo Simonovića u petak, ostali momci su tu… Odradili smo tri treninga i idemo korak po korak. Problem jeste vreme, ovaj vid takmičenja je nešto novo. Ovo je pionirski poduhvat FIBA, zaključani smo u hotelu, svaki od četiri tima je na svom spratu, u boljem kvalitetnom obliku „zatvora“ smo, ali znamo zašto smo ovde. Došli smo da reprezentujemo svoju zemlju. Jeste ovo izazov… Izazov sa aspekta da Švajcarska i Finska imaju tim na okupu u istom sastavu u svim utakmicama, bilo na velikim takmičenjima ili u kvalifikacijama, oni uvek nastupaju sa istim sastavom. Za nas mnogo novih imena, mnogo novih informacija, oni su sa aspekta uigranosti ispred nas, ali motivi nam ne nedostaju, došli smo da pobedimo utakmice i tako ćemo se ponašati – istakao je Kokoškov.
,,Orlovi” će prvi meč igrati protiv Švajcaraca, a Kokoškov je pozvao na oprez i istakao da će on i njegov tim pronaći slabosti ove selekcije.
– Znamo o njima dosta iz prozora koje su odigrali ranije. Imaju dosta igrača sa prostora Balkana, igraju jugoslovensku košarku. Nismo imali vremena za neku dublju analizu, prvi put ćemo pogledati video i proći kroz njihov personel i skauting večeras. Oni zaslužuju respekt, u Gruziji su izgubili u produžetku, imaju dovoljno da odigraju kvalitetan meč. Njihov kvalitet je što igraju dugo zajedno, u ritmu su, samopouzdanju, postoji kontinuitet rada… Tu su ispred nas, ali mi ćemo u drugim segmentima pokušati da dominiramo i da odigramo dobru utakmicu. Vredni su respekta, igraju dugo zajedno i kao tim funkcionišu jako dobro –zaključuje selektor Igor Kokoškov.
Srbija će svoje mečeve igrati 28. novembra protiv Švajcarske i protiv Finske dva dana kasnije.
Dijego Armando Maradona preminuo je u sredu, 25. novembra od posledica srčanog udara u svom domu u predgrađu Buenos Ajresa.
Sa svih strana zemaljske kugle pristižu poruke saučešća od sportskih i ostalih medijskih ličnosti, kao i miliona poštovalaca fudbalske igre i lika i dela “Zlatnog dečka”.
Od čoveka koji je Argentinu doveo na pijedestal sveta, kako dolikuje oprostiće se i njegova domovina.
Naime, predsednik Argentine Alberto Fernandes proglasio je trodnevnu žalost povodom smrti jednog od najboljih fudbalera u istoriji najvažnije sporedne stvari na svetu.
Crvena zvezda gostuje Gentu u utakmici četvrtog kola L grupe Lige Evrope, koja se igra u četvrtak 26. novembra od 19 časova.
Strateg crveno-belih Dejan Stanković suočava se sa kadrovskim problemima, ali je istakao da veruje u sve svoje igrače.Podsetimo, zbog povreda i bolesti su odsutni Aleksandar Katai, Gelor Kanga, Milan Rodić i Marko Gobeljić, dok je suspendovan Seku Sanogo.
– Postoje problemi sa povredama, ali one su sastavni deo fudbala i o tome sam mnogo puta pričao. Činjenica je da ćemo nastupiti bez pet igrača koji su igrali u Beogradu protiv Genta, ali sam mnogo puta do sada ponovio da imamo dvadeset startera. Znam koje smo igrače ostavili kod kuće i koliko oni znače za Zvezdu, ali nema alibija. Na nama je da se adaptiramo na situaciju. Imamo ekipu koja će se suprotstaviti Gentu i koja je spremna za utakmicu. Videćete i sami kakav će tim izaći sutra – verujem u sve njih. Nećemo da potcenjujemo Gent, mislimo da su kvalitetni, ali nećemo se braniti, rekao je Stanković, a preneo klupski sajt.
Podsetimo, Crvena zvezda je druga na tabeli grupe L sa šest bodova, dok je Gent poslednji sa tri poraza, ali Stanković naglašava da to nije merilo kvaliteta belgijske ekipe.
– Gent je jedna od boljih ekipa u grupi i njihov problem nije igra, već rezultat. Trebali su da osvoje više bodova nego što tabela pokazuje, kada se uzme u obzir njihov kvalitet. Ne možemo da se koncentrišemo na jedan rezultat, iako realno kažem – remi bi nam odgovarao. Cilj nam je da odigramo dobru utakmicu i ostanemo neporaženi. S druge strane, oni će sigurno ići na pobedu, tako da ćemo biti spremni za sve što se dešava na terenu i pokušaćemo da odgovorimo na pravi način. Mislim da im je utakmica protiv Šarloe jedna od boljih koje su odigrali u poslednje vreme. Na početku su imali probleme, a posle su bili dominantni. Njihov mentalitet je takav da će ići na pobedu, oni ne mogu drugačije, videlo se to i protiv Rome prošle godine. Ne prilagođavaju se, već igraju svoju igru. Izgledali su dobro i bez Jaremčuka.
Cilj Crvene zvezde je jasan, plasma u šesnaestinu finala Lige Evrope.
– Pre nego što je počela grupna faza Lige Evrope, pričao sam da ćemo uraditi sve što je u našoj moći da to takmičenje igramo i na proleće. Išli smo meč po meč i nismo obraćali pažnju na druge rezultate, već smo gledali samo sebe. Odigrali smo tri različite utakmice, sve sa ciljem da oduzmemo protivniku ono što najbolje radi, a da izvučemo maksimum iz naše igre. Tako smo se spremali. Nismo bili otpimisti, već realisti i svesni da ako uradimo sve što umemo i znamo, možemo da ostanemo u Evropi. Da mi je neko ponudio šest bodova iz prva tri kola – prihvatio bih, dodao je Dejan Stanković.
Trener crno-belih Aleksandar Stanojević zadovoljan je igrom i rezultatom.
– Bitno je da smo prošli, a popravili smo utisak iz prvenstvenog meča. Mislim da smo dobro igrali. Nedostajao nam je još koji gol. Teško je igrati sa Metalcem, jer žele kroz igru da dođu do gola. Iskreno rečeno pribojavali smo se ove utakmice, rekao je Stanojević nako meča pred kamerama TV Arena sport.
Žarko Lazetić je istakao da je presudila bolja igra Partizana u prvom poluvremenu.
– U prvom poluvremenu smo bili u problemu, nismo dolazili do igre i pasa. Partizan je bio bolji, organizovaniji, a mi smo primili gol u najgorem mogućem trenutku, u 45. minutu iz pokušaja visokog pritiska i to nas je koštalo. U drugom poluvremenu smo pokazali igru koju želim i to može da me raduje pred nastavak prvenstva, kazao je trener Metalca.
NOVČIĆ koji je bacio u vazduh njihove dečačke sobe zavrteo se velikom brzinom. Posle dve sekunde pao je na parket. “Glava”, rekao je Ljubiša. “Biće Nemanja”, čuo se očev glas.
Presudni momenat u životu svetskog šampiona u džudou, koji je pre samo par dana osvojio srebro na Evropskom prvenstvu u Pragu, dogodio se u leto 2010. godine, kada je porodica Majdov odlučivala koji sin će imati prednost u daljoj profesionalnoj karijeri u džudou. Nemanja i Stefan su bili izvanredni na tatamiju, obojica vrhunski talenti, već ih je pratila reputacija budućih šampiona, ali nedostatak finansijskih sredstava u kući doveo je do toga da je moralo da se “preseče”. Nije bilo porodici nimalo jednostavno zbog toga, ali se pokazalo da im je sudbina dodelila prave karte. U špilu gde se od prvog dana znalo šta je čija uloga.
– Moj uspeh je jedan porodični projekat. Ja sam samo čovek koji izađe na teren i odigra sa već dobijenim kartama. Moj otac je trener, majka je tu uvek bila stub kuće, koja nas je uvek okupljala zajedno, mene, mog oca i brata. Pravila balans između svega, balans između sporta i života. Majka je imala tu baš veliku, veliku ulogu. Nas trojica znamo da nam je ona najbitnija na tom celom putu. Moj stariji brat Stefan je na početku čak bio bolji od mene, ali u tom probijanju, zbog finansija smo morali da biramo između mene i njega. Da je umesto mene izabran moj brat, možda bi bio još veći šampion od mene. Međutim, procena je bila da je bolje da imam dve godine više za napredak, a, nažalost, nismo imali finansija za obojicu, priča Majdov.
Nemanja je rođen 10. avgusta 1996. godine u Istočnom Sarajevu, a pre tri leta postao je svetski šampion u džudou, prvi Srbin kome je to pošlo za rukom. Godinu kasnije je došao do srebra na Evropskom prvenstvu, i time nastavio tradiciju osvajanja medalja sa najvećih takmičenja. Još kao junior postao je dvostruki prvak Starog kontinenta (2014. i 2016.).
Sve je počelo sasvim slučajno 2003. Barem za one koji veruju u slučajnosti.
– Kada sam imao šest, sedam godina otišao sam na prvi trening. Dvojica trenera su osnovali klub i pitali su mene i mog brata da li želimo da treniramo džudo. Pola poteza sam već znao, zbog toga što je tata nas kao male učio da znamo udariti, da znamo da oborimo protivnika, ali nije nam govorio koji je to sport. Tata je bio policajac, inspektor, pa smo se mi tako kao mali “ložili” na policiju. Samim tim, na treningu kada je trener objašnjavao određene poteze, mi smo to već znali. Tako sam shvatio da sam ja džudo upoznao mnogo ranije, kada sam možda imao tri, četiri godine.
Malo po malo. krenula je ljubav prema sportu, mada u prve dve godine Nemanja nije bio toliko uspešan.
– Bio sam talentovan, bio sam strašno dobar, ali sam uvek bio neka srednja kategorija. Bilo je puno dece, velika konkurencija. Nisam uspeo da dođem do medalje prve dve godine, a pojedini treneri su govorili da je brat najlošiji. Tad nas je tata doveo kući i pitao nas da li želite da budete šampioni ili ne. Ako želite, ako hoćete da posvetite čitav život tome, recite mi, ako želite da trenirate radi sebe i to je to, u redu, govorio nam je. Dao nam je pet minuta da odlučimo, ali to je značilo da ga slušamo do kraja života što se tiče za sporta. Nema predomišljanja, ni “vađenja” na pubertet, ni cura, ni rođendana, bilo šta da se desi obećao si i to je to. Rekao nam je da razmislimo pet minuta, a mi smo ne razmišljajući, u roku od 15 sekundi, rekli – da, hoćemo. Tako smo moj stariji brat i ja zajedno počeli ozbiljno da se bavimo džudom, a moj tata Ljubiša je postao naš trener čitav život.
Put ka pobedama, pored porodičnog dogovora i discipline, Nemanji je utro i njegov šampionski karakter.
– Ja sam od malena želeo da budem najbolji. Čak i kad sam na početku gubio, uvek sam veče pre govorio da ću sutra ja da ih slomim, onda se desi da izgubim. Sledeći vikend ponovo isto, i opet kažem uveče mami i tati sutra ću ih sve pobediti. Bio sam uvek optimističan. Cilj mi je bio od malena da budem najbolji na svetu. Kada će to da dođe, za dve, tri, pet, petnaest ili dvadeset godina, nije mi bilo bitno. Ali sam znao da ću, ako bog da, da ću da postanem najbolji. Nikad nisam voleo da gubim, bilo šta da radim. “Čoveče ne ljuti se” sam znao da igram, sve dok ne pobedim. Jednostavno sam želeo da u svim sferama budem šampion. Što se tiče mog školovanja, u osnovnoj i u srednjoj školi bio učenik generacije, pa sam završio fakultet kao najbolji student. Upisao sam magistarske studije, završavam takođe sa prosekom 10.0. Mislim da u životu možete da budete najbolji u bilo čemu što radite, sve samo u zavisnosti koliko se potrudite i posvetite tom cilju, i koliko ste stvarno spremni da se odričete nekih stvari da biste postigli svoj cilj.
Uspon ka planetarnom vrhu nije bio nimalo lak. Bilo je rezultatskih uspona i padova, što je normalna stvar u sportu, ali su najbolnije bile povrede kojih je kod Majdova, nažalost, bilo napretek.
– Četiri sam puta operisao koleno, a sada imam tek 24 godine. Koleno se sastoji od četiri ligamenta, meni je prednji ukršteni pucao dva puta, zadnji ukršteni tri puta, medijalno kolateralni tri puta i lateralni jednom. Što je nemoguća varijanta, bilo koji sportski doktor će pitati kako ja uopšte hodam i kako se bavim sportom, a posebno rvem sa ljudima. Povrede su nažalost počele rano i imao sam nedoumice, šta, kako, ali ni u jednom trenutku nisam pomislio na odustajanje. Čak ni prvi put kada sam se povredio 2015. godine, kada mi je devet od deset doktora reklo da sam završio karijeru. Obišli smo čitavu staru Jugoslaviju. Jer ljudima pukne ligament i završe karijeru. Meni je u toj prvoj povredi puklo tri ligamenta od četiri. Tako da je moja noga bila prepolovljena, nije stajala na ligamentima uopšte.
Tražeći rešenje naišao je na doktora Aleksandra Jakovljevića koji je i danas u njegovom timu.
– Doktor mi je rekao da jeste teško, ali skrpićemo. Tim rečima. Kako ne znam, ali ćemo da skrpimo, objasnio je. To mi je značilo jer je on bio jedini optimistični doktor, i neko ko je istinski hteo da mi pomogne. Njegova veličina je to što nije ni sekunde rekao da sve zna najbolje, već je poslao moj nalaz na deset adresa, svim njegovim prijateljima i u Ameriku i u Rusiju i u Nemačku. Rekao je da koliko god da je dobar doktor, on nije kompetentan da takvom sportisti određuje sudbinu. Saslušao je mišljenja svih deset doktora i oko čega se većina složi, tako ćemo da radimo. Tako je stvarno i bilo. Krenuo sam da se oporavljam. Taj oporavak je trajao godinu dana. Vratio sam se naravno, ali nikad nisam pomislio da odustanem. Moja porodica i ja smo se posvetili jednom cilju i koje god da smo prepreke prošli to nas je samo ojačalo, i to nas je očeličilo da se popnemo na krov sveta. Mislim da je to draž svega, jer smo krenuli ni iz čega, faktički iz nule, možda i iz minusa da tako kažem. Išli smo korak napred , dva koraka napred, jedan unazad, ali smo istrajali do kraja.
Pored čvrstine karaktera, posvećenost je još jedna Nemanjina odlika koja ga je uvek gurala ka sportskim visinama.
– Uvek sam bio sam jako posvećen, kako na početku, tako i danas. Čak sam četiri ili pet Novih godina slavio sam u sali, trenirajući sa svojim ocem. Nisam hteo uopšte da slavim, ne zato što nisam taj tip, već sam znao da će to da napravi razliku u mom procesu u ishodu meča. Razlika je u psihičkom aspektu, jer bukvalno svetski vrh određuju samo psihologije boraca. Svaki dan imamo ozbiljne treninge, ali taj dan znam da 99 odsto ljudi slavi, dok ja i taj dan treniram sa željom da napravim tu razliku u glavi. Kad stanem nasuprot protivnika, znaću da sam taj dan odradio trening, a on nije. Bukvalno će moj psihološki aspekt biti malo iznad njegovog, i to će da presudi u meču. To sam radio sve dok nisam postao prvak sveta i isplatilo se na kraju.
Majdov je vaspitan da ostane skroman, da bude zahvalan na svemu što mu život donosi, da se bori za sebe, ali i da pomaže drugima kada je god u prilici za tim, a svaka lekcija je protkana verom u Boga.
– Trudim da budem što veći vernik, koliko mogu u ovim današnjim okolnostima. Mislim da je to smisao života i da je svaki moj rezultat, mene i moje porodice, proizvod vere jer nam je Bog dao dosta blagoslova da uradimo to što smo uradili, da napišemo istoriju srpskog naroda i srpskog sporta. Prošle godine sam osvojio svoj prvi grend slem, a veče pre sam video na Fejsbuku, na profilu mog drugara džudiste da mu treba pomoć. Otkrio je da mu mala ćerka od godinu dana ima problem, u pitanju je bila leukemija. Tada sam se pomolio Bogu da mi da snage, jer sam odlučio da ću sutra ako pobedim svu nagradu da dam njima. Nisam nikom to govorio, čak ni svom ocu, jer nisam znao da li ću da pobedim. Čak sam skinuo sliku te male bebe na telefon, da mogu pred svaki meč da se prisetim da se ne borim samo za sport već i za nečiji ljudski život. Hvala bogu, sve mečeve sam imao na dan svetog Vasilija Ostroškog, tako da sam bio čuvan sa njegove strane sigurno, i znao sam da ću imati blagodat od Boga. Mi smo novac od nagrade dali za lečenje te devojčice, ali mi nismo hteli da to bude javno. Čak sam javio drugu to veče da sam osvojio grend slem i da ću nagradu da mu prosledim. Međutim, kad sam otišao u tu jednu emisiju, voditelj je govorio o mojoj pomoći maloj Leni. Ja pogledam u tog mog druga i on kaže da je morao da ispriča. Tad sam prvi put pričao o tome. To je dobro ispalo, zato što je onda počela da se uključuje u akciju i Srbija i Hrvatska i Crna Gora. Uplaćivali su i ljudi iz Makedonije, iz Slovenije i skupile su se pare za tri dana.
Zbog pandemije korona virusa morale su da se odlože olimpijske igre, što je poremetilo sve sportiste, ukljujučujući i Majdova koji ima najveće ambicije u Tokiju.
– Prošle godine sam odlučio sam da dam pun gas za Olimpijadu i bio sam u strašno dobroj formi. Od devet svetskih turnira, na osam sam radio final blokove, što je u svim kategorijama nezapamćeno. Bio sam na vrhuncu forme kad su saopštili da se Igre odlažu. Gledam to sa pozitivnije strane i ne razmišljam da su uopšte Igre trebale da budu ove godine, već stvaram viziju da je to i trebalo da bude 2021. Gledam pozitivno i mislim da ću tada biti na 100 posto sebe.
Biće to prve Igre na kojima će Majdov da nosi kimono sa srpskom zastavom i olimpijskim krugovima.
– Na velikim Olimpijskim igrama još nisam nastupao nijednom. U 2016. godini sam bio junior, tek 2017. sam bio senior i odmah sam postao prvak sveta u toj kategoriji. Postao sam jedan od najmlađih prvaka sveta ikada u džudou, sa 21 godinom. Prve Olimpijske igre će mi, samim tim, biti u Tokiju, a nastupao sam na olimpijskim igrama za mlade. Tada sam osvojio srebrnu medalju.
Ponosni član Olimpijske porodice u Srbiji je Vojvođanska banka, koja je prethodnih dana snimala zanimljiv spot sa našim džudistom.
– Odlično mi je bilo na snimanju reklame, svidela mi se uloga. Sve mi je to jako zanimljivo, ko zna možda se jednog dana oprobam i u ulozi glumca. Mislim da šampioni u svom poslu, u sferi finansija, idu sa šampionima u sportu. Našli su se pravi ljudi sa pravim ljudima i to može samo da rezultira nekom zlatnom medaljom, nekom titulom. U današnje vreme ima dosta banaka, svi nude nešto svoje, ali prvo što pomislim kod Vojvođanske banke je to što je vezana za sport i olimpizam, što podržava Olimpijski komitet i sportiste koji žele da uspeju i da predstave svoju zemlju. Odlično je to što postoji neko da pogura te ljude, i da im pruži ruku kada im treba.
Tokom snimanja za Vojvođansku banku Nemanja je radio sa jednim od naših najboljih glumaca, Milošem Bikovićem, koji je je na setu bio kreativni direktor.
– Miloš je jako profesionalan. Postali smo u kratkom periodu baš dobri prijatelji, jer smo prepoznali jedan u drugom neke zdrave vrednosti života. Mislim da će ono što će on da napravi prevazići uspehe svih ostalih. Drago mi je što ga poznajem, a najviše poštujem to što je dobar čovek.
Za kraj razgovora, Majdov je otkrio da je danas srećan i ispunjen, da je ostvario većinu stvari o kojima je maštao, ali da ga snovi i dalje vode
– Postao sam prvak sveta i ispunio svoj san malo pre nego što sam planirao i malo pre nego što su svi očekivali. Godinu posle toga sam imao problem da nađem motivaciju, jer sam dosegao vrhunac, i šta sad? Onda su se malo poravnale stvari i krenuo sam ispočetka. I za sto godina svi će znati da sam bio prvak sveta. Prvi Srbin ikada koji je osvojio svetsku medalju u ovom sportu. Sledeće želim da što više svoj narod učinim ponosnim. Cilj mi je da svoj talenat pokažem u svetu i da ga sutra prenesem svojoj deci, zaključuje Nemanja.
Antrfilei:
REĐAJU SE PRIZNANJA ZA NAJBOLJEG
MAJDOV je proglašen za najboljeg mladog sportistu Srbije po izboru olimpijskog komiteta
– To mi je bio stvarno veliki vetar u leđa pored toliko mladih, talentovanih ljudi. Velika čast i privilegija. I 2017. sam dobio posebnu nagradu Olimpijskog komiteta. Od 2013. godine brat i ja smo prešli u Crvenu Zvezdu – od tada su finansije i planovi rešeni i to je bio jedan od ključnih momenata u karijeri, da bi se moglo ići prema svetskom vrhu. Veliku zahvalnost dugujem celom timu na čelu sa Ivanom Todorovom. U 2018. i 2019. sam bio najbolji sportista Beograda, Republike Srpske i sportskog društva Crvena zvezda. Te godine je i moj otac dobio nagradu za najboljeg trenera, a ja za najboljeg sportistu od Zvezde.
MAMINA KUHINJA
REŽIM ishrane svetskog prvaka u džudou nije spartanski strog, kako bi neko mogao da pomisli.
– Samo je potrebno da si dovoljno svestan da znaš šta treba da jedeš, a šta ne. Gledam da posle treninga unesem dovoljno proteina, dovoljno ugljenih hidrata pre treninga, ali se ne obazirem na to da ne smem da pojedem palačinku, picu, ili da popijem koka kolu ili pivo. Ne treba preterivati, ali nam čaša koka kole neće smanjiti performanse. Uglavnom je hrana mamina kuhinja, od malena je tako. Uvek su mi na svim pregledima bili perfektni nalazi.
BORBA NA JEDNOJ NOZI
ZANIMLJIVA je anegdota kada se Nemanja na Evropskim igrama u Minsku povredio, ali je potom, maltene sa jednom nogom, dva meseca kasnije u Tokiju na Svetskom prvenstvu, uspeo da osvoji bronzanu medalju.
– To je, kažu, sportski fenomen. Smatram da je to proizvod Božije volje. Tada sam povredio desno koleno koje sam pre toga već tri puta operisao. Mislio sam da je možda i kraj karijere jer sam znao da to koleno više ne smem da povredim nikad, ali sam se izborio. Tada sam samo radio na ruke, nisam uopšte koristio noge i uspeo sam. U svojoj 23. godini sam uspeo da uđem u top tri najboljih džudista na planeti.
Veliki “El Pibe de Oro” ili “Zlatni dečko” svetskog fudbala ostaće upamćen kao jedan od najboljih, ako ne i najbolji igrač u istoriji sporedne stvari na svetu.
Debitovao je za Argentinos Juniors 1976. godine, 10 dana pre svog 16 rođendana. Za klub iz La Paternala, dela Buenos Ajresa odigrao je 166 mečeva i postigao 116 golova, a onda je 1981. godine prešao u redove slavnog Boka Juniorsa, za koji beleži 40 nastupa uz 28 pogodaka.
Na Stari kontinet preselio se 1982. godine i dve sezone je branio boje Barselone i na 58 utakmica bio je strelac 38 puta, a ljubitelji fudbala u Srbiji pamte gol protiv Crvene zvezde 2. aprila 1982. godine na “Marakani”.
A onda je usledio prelazak u Napoli, kojem je doneo dve titule u Seriji A i Kup UEFA i stekao status božanstva. Dugo je omaleni Argentinac bio najbolji strelac kluba sa juga Italije sa 115 golova na 259 mečeva, ali će zauvek ostati njihov najbolji igrač.
Igrao je još i za Sevilju, Njuels Old Bojs i Boku, ali više nije bio na vrhunskom nivou zbog problema sa narkoticima.
Za reprezentaciju Argentine odigrao je 91 utakmicu i postigao 34 gola. “Gaučose” je do titule prvaka sveta predvodio 1986. godine u Meksiku, a ostaće upamćeni njegovi pogoci u četvrtfinalu protiv Engleske, kada je prvo proradila “Božja ruka”, a potom usledio po mnogima i najlepši gol u istoriji fudbala.
Argentina više nikada nije ponovila taj uspeh, ali je sa Maradonom u timu u Italiji 1990. došla do finala, u kojem je poražena od Savezne Republike Nemačke sa 1:0. Podsetimo, Argentinci su u četvrtfinalu posle boljeg izvođenja jedanaesteraca eliminisali Jugoslaviju, a Maradonin udarac sa bele tačke odbranio je Tomislav Ivković.
Na Mundijalu u SAD 1994, godine je odigrao dva meča i potom pao na doping kontroli zbog korišćenja efedrina.
Trenerska karijera mu nije bila preterano uspešna, a kao važan detalj je selektorska funkcija u Argentini na Mundijalu 2010. godine u Južnoj Africi, kada su “gaučosi” dogurali do četvrtfinala, gde ih je Nemačka razbila rezultatom 4:0.
Veliki zdravstveni problemi tokom dugog niza godina završili su se tragično 25. novembra. Gde god da je igrao i šta god da je radio ostavio je velikog traga. Potoci suza teći će Argentinom i Napuljem narednih dana, a veliki Dijego ostaće zauvek upamćen kao jedan od najvećih i najharizmatičnijih fudbalera u istoriji fudbalske igre.
Prošlogodišnji finalista Kupa plasirao se u četvrtfinale najmasovnijeg fudbalskog takmičenja u Srbiji pošto je na gostovanju u Gornjem Milanovcu savladao domaći Metalac sa 1:0. Ove dve ekipe već su se sastale ove jeseni na istom mestu, a prvesntveni duel završen je nerešenim rezultatom 1:1.
U odnosu na tim koji je pobedio Proleter pre nekoliko dana, trener Partizana Aleksandar Stanojević promenio je golmana i levog beka, pa su u startnoj postavi umesto Popovića i Obradovića, bili Stevanović i Urošević. Crno-beli ponovo nisu igrali sa klasičnim napadačem, već je najistureniji bio mađarski reprezentativac Filip Holender.
Partizan je od starta nametnuo svoj stil igre, lopta je uglavnom bila u nogama gostujućih fudbalera, a u prvih petnaestak minuta uputili su i tri udarca ka golu Puletića. Prvo je pokušao Asano, zatim Natho, a iz slobodnog udarca okušao se i Miloš Jojić. Sva tri puta golman Metalca nije imao problema oko zaustavljanja tih udaraca.
I u narednih 15 minuta kao da smo gledali reprizu početka meča. Opet crno-beli kombinuju, odlučuju se na udarce sa distance, a Puletić sakuplja lopte, kao da mu je to novi hobi. U ovom intervalu pokušavali su Zdjelar, Natho i Asano. Tek u 25. minutu i Metalac je uradio nešto konkretno, prodor Prestiža prekršajem je zaustavio Šćekić, ali su domaći loše izveli prekid iz dosta obećavajuće pozicije.
Prave stvari počinju od 30. minuta. Najbolju priliku za goste u prvom poluvremenu imao je Holender. Njega je dobro pronašao Miljković, mađarski reprezentativac odlično je skočio i tukao glavom, ali je Puletić uspeo da uhvati loptu pre nego što je ona prešla gol liniju. Samo dva minuta kasnije mogao je Jojoć da postigne svoj prvi gol posle povratka u Partizan. Vezista je povukao loptu sa leve strane, dobro šutirao desnom nogom, ali je prebacio prečku. Sada je već Partizan izgledao mnogo konkretnije i ozbiljnije. Nekako se osećalo da će se uskoro zatresti mreža iza leđa Puletića. To se i dogodilo u 44. minutu.
Zdjelar je dugom loptom pronašao Asana na desnoj strani, Japanac je, posle dribliga, ušao u sredinu i lepim odmerenim udarcem poslao loptu u sam desni gornji ugao Puletića, koji je izašao nekoliko koraka od gol linije u želji da skrati ugao. Jako lepim golom japanskog internacionalca Partizan je poveo i sa tom prednošću otišao na odmor.
Posle dva minuta igre u nastavku lako je moglo sve da bude rešeno. Jojić je ponovo uputio odličan udarac sa desne strane, sada je bio precizniji, ali je Puletić krajnjim naporom uspeo da dohvati loptu i izbaci je u korner. U 50. minutu gosti su imali slobodan udarac iz idealne pozicije za fudbalera koji šutira desnom nogom, a to su i Natho i Jojić. Šutirao je Izraelac, ali je prebacio gol Metalca. Minut kasnije najbolja akcija domaćih, ispao je Miljković u odbrani, lopta je stigla do Antonijevića koji je tukao iskosa sa leve strane, ali pravo u Stevanovića. Inače ovaj fudbaler je zatresao mrežu Partizana u prvenstvenom duelu ove dve ekipe.
Sada se igralo mnogo otvorenije, Metalac se više nije samo branio, Katanić je šutira u 58. minutu, ali je izborio samo korner. Nešto kasnije u duelu u kaznenom prostoru Metalca bili su Vasiljević i Holender, napadač Partizana je pao, ali se sudija Milan Mitić nije oglasio. U 68. minutu Asano je ponovo bio u odličnoj prilici, proigrao ga je Natho, ali je Japanac šutirao pored gola. Izraelac je par minuta docnije filigrantski tačno pronašao Šćekića, ali je crnogorskom reprezentativcu lopta prešla preko noge u trenutku udarca, a prilika je bila iz ranga stoprocentnih. Da je bolji asistent nego strelac, Šćekić je pokazao u 75. minutu, odlično je proigrao Holendera, a centarfor crno-belih gubi još jedan okršaj sa Puletićem, kada se činilo da je gol neminovan.
Desetak minuta pre kraja umalo da Metalac izjednači. Samo što je ušao u igru, u šansi se našao Grbović, međutim, malo je oklevao sa udracem pa je izblokiran. U 85. minutu lukavo je pokušao Suma, a Puletić je nekako uspeo nogom da zaustavi udarac Gvinejca i zaslužio epitet junaka meča, bar kada je domaći tim u pitanju. Do kraja meča gosti su igrali opreznije i lako sačuvali stečeni gol prednosti.
Argentinski list “Clarin” objavio je da je legendarni Dijego Armando Maradona preminuo u sredu u 60. Godini.
Prema vestima iz Argentine, “Zlatni dečko” je doživeo srčani zastoj. Navodi se da je 60-godišni Argentinac kardiorespiratorni udar pretrpeo u sredu ujutru po lokalnom vremenu u gradu Tigre.
Podsetimo, Maradona je nedavno imao operaciju uklanjanja krvnog ugruška iz mozga, nakon pada.
Fudbaleri Atalante večeras gostuju na Enfildu kod Liverpoola u susretu četvrtog kola grupne faze Lige šampiona.
U prvoj utakmici Liverpul je deklasirao Atalantu sa 5:0, a sada će tim iz Bergama pokušati u Engleskoj da dođe do boljeg rezultata.
Atalanta se oglasila na Tviteru i pokazala da su fudbaleri i stručni štab danas imali posebnu posetu.
Naime, njih je posetio legendarni italijanski trener i aktuelni stručnjak Evertona – Karlo Anćeloti. Slavni Italijan poželeo im je sreću u večerašnjem susretu i dao nekoliko vrednih savjeta svom kolegi Đan Pjeru Gasperiniju.
– Veliko iznenađenje na našem treningu jutros, objavila je Atalanta uz fotografije Anćelotija.
Crvena zvezda dočekuje Anadolu Efes u utakmici 11. kola Evrolige u četvrtak, 26. novembra od 19 časova.
Trener ekipe iz Istanbula Ergin Ataman suočava se sa velikim ladrovskim problemima. Vasilije Micić, Rodrigo Buboa, Brajan Danston i Tibor Plajs zbog povreda će propustiti meč u Beogradu, a četiri neimenovana igrača su zaraženi virusom Covid-19.
Košarkaški savez Turske dozvolio je reprezentativcima da se vrate u tim i odigraju meč protiv Zvezde, a trener Ataman se nada pobedi uprkos svim problemima.
– Uprkos svim brigama koje imamo zbog odsustva igrača i četiri slučaja koronavirusa, želimo da se držimo naše igre i da pobedimo. Zahvalio bih i Košarkaškom savezu Turske koji je dozvolio petorici naših košarkaša da napuste nacionalni tim na jedan dan, kako bismo imali 10 igrača. Nadam se da će sezona u Evroligi biti nastavljena tako da svi timovi imaju iste uslove, pa da pobedi ko je bolji na terenu, rekao je Ataman, a preneo Sport klub.
Turski stručnjak je naglasio kvalitete crveno-belih.
– Crvena zvezda je tim koji igra čvrsto u odbrani, a kontroliše situaciju u napadu, pogotovo sa Džordanom Lojdom, Korijem Voldenom i Džonijem O’Brajantom, dodao je Ergin Ataman.
Bili Džin King kup selekcija Srbije dobila je novog selektora. Kormilo našeg prvog ženskog tima preuzeo je naš trofejni reprezentativac, koji već tri decenije čini jedni od najjačih karika u našem belom sportu, najpre kao igrač, sada kao trener. Reč je o Dušanu Vemiću koji je dres reprezentacije u Dejvis kupu oblačio 29 puta (prvi put u maju 1996. godine) i zabeležio 20 pobeda (11 u singlu i 9 u dublu). Odluku o imenovanju Vemića za saveznog trenera našeg ženskog tima doneo je Upravi odbor Teniskog saveza Srbije na sednici održanoj 24.11.2020. i ovo će mu biti prvi mandat na ovoj sportskoj funkciji. Teniski savez Srbije zahvaljuje se dosadašnjem selektoru naše najbolje ženske selekcije Tatjani Ječmenici Jevtić na saradnji i svim rezultatima koje je ostvarila.
Vemić je već šest godina i trener Dejvis kup selekcije Srbije, na Olimpijskim igrama u Riu 2016. bio je trener našim igračima, radio je u timu Novaka Đokovića, trenirao nekadašnju top deset igračicu sveta Andreu Petković, Estonku Kaju Kanepi, čuveni zlatni dubl sveta – američku braću Brajan, Filipa Krajinovića (sezona 2015)… Kao profesionalni ATP igrač najbolji rang u singlu (146. mesto na svetu) zabeležio je 25. februara 2008. godine, dok je u dublu stigao do 31. pozicije 12. januara 2009. godine. Igrački Vemića je odlikovao topovski servis i iako je igrao desnom rukom iskusni srpski reprezentativac protvnike je znao da iznenadi atraktivnim i efektnim poenom levicom. Beogradska publika nikad neće zaboraviti 47 asova Vemića u dva meča protiv reprezentativaca Obale Slonovače, kao ni još mnoge druge blistave partije u nacionalnom dresu. Poznat je po velikoj kolegijalnosti, drugovima je uvek pružao maksimalnu podršku i savete donoseći im neohpdno sampouzdanje. Učestvovao je na Olimpijskim igrama u Sidneju 2000. u dublu, sa Nenadom Zimonjićem.
Pobede nad visoko rangiranim igračima protkale su njegovu karijeru. Među onima koji su osetili topovski servis Vemića koji je išao i do 238 km na sat su i finalista Rolan Garosa Alberto Berasategijo, zatim : Feliciano Lopez, Tommy Robredo, Rišar Gaske, Fernando Gonzales, Taylor Dent, Max Mirniy, Alex Kalatrava, Francisko Klavet, Karlos Kosta, Žan Rene Lisnar, Luis Horna, Džef Morison, Mariano Zabaleta, Mardi Fiš –finalista Olimpijskih igara u Atini…. Sa Rusom Maratom Safinom ima osvojenu titulu u dublu. Velike rezultate u igri parova zabaležio je 2008. Godine kada je igrao i polufinale Rolan Garosa u paru sa Brazilcem Brunom Soarešom sa kojim je stigao i do četvrtfinala Otvorenog prvenstva Amerike. Finale dubla ATP turnira u Los Anđelesu odigrao je u paru sa Amerikancem Parotom. Dušan Vemić je rođen 17. juna 1976. godine u Zadru.
Vemić je trenutno angažovan kao trener najveće nade američkog tenisa, 19-godišnjeg Brendona Nakašime uz trenera Pata Keša, legendarnog australijanca i osvajača Vimbldona 1987. Mladi Amerikanac je pod palicom našeg asa Dušana prethodne nedelje osvojio najveći trofej u dosadašnjoj karijeri, čelendžer u Orlandu.
Ekipno takmičenje žena u tenisu doživelo je 2020. transformaciju kako u pravilima takmičenja, tako i izmenu samog naziva koji je se od nastanka 1963. do 1995. nazivao Kup Federacija, zatim od 1995. sve do sada Fed kup takmičenje. Od 2021. godine ovo takmičenje nosiće naziv Bili Džin King kup po čuvenoj Amerikanki i jednoj od najboljih teniserki svih vremena koja je osvojila 12 gren slem titula.
Selekcija Srbije pod vođstvom Vemića prvi meč u 2021. odigraće u Kraljevu 05. i 06. februara protiv reprezentacije Kanade, meč plej of-a za plasman u kvalifikacije Svetske grupe Bili Džin King kupa 2021. godine (bivši Fed kup). Pobednik meča u Kraljevu obezbediće plasman u kvalifikacije 2022. u kojima će se boriti za ulazak na završni turnir Bili Džin King Kupa koji će se održati u aprilu mesecu 2022. i u kome će se za šampionski trofej boriti 12 najboljih selekcija sveta. Poslednji put Srbija i Kanada odmerile su snage 2014. u Montrealu kada je do pobede stigao domaćin rezultatom 3:1.
Košarkašku reprezentaciju Srbije očekuju dve utakmice u novembarskom prozoru kvalifikacija za Eurobasket 2022.
“Orlovi” u subotu, 28. novembra od 15.30 časova u Espu igraju protiv Švajcarske, a zatim dva dana kasnije od 18 sati protiv domaćina Finske.
Kako prenosi “Eurohoops”, selektor Srbije Igor Kokoškov će se vratiti u Istanbul kako bi u petak 27. novembra sedeo na klupi Fenerbahča u susretu Evrolige protiv Valensije, a dan kasnije vodiće Srbiju u Finskoj protiv Švajcarske.
Senzaciju je priredio IMT, koji je izborio plasman u četvrtfinale najmasovnijeg takmičenja pobedom protiv niškog Radničkog na Novom Beogradu. Nikola Terzić doveo je domaće u vođstvo u 23. minutu, a na 2:0 povisio je Uroš Vukašinović u 58. minutu. Petar Đuričković samo je ublažio poraz sa bele tačke u 69. minutu.
TSC je u Senti bez mnogo problema izašao na kraj sa Napretkom. Golove za TSC postigli su defanzivci Boris Varga u 17. i Bojan Balaž u 77. minutu.
Na tri preostale utakmice odlučili su jedanaesterci.
Čukarički je ispustio dva gola prednosti u Surdulici i ispao nakon izvođenja jedanaesteraca. Gosti su preko Birmančevića i Kajevića došli do prednosti od 2:0, ali su domaći do kraja susreta uspeli da izjednače pogocima Danoskog i Pavlova.
Spartak je u Subotici eliminisao lučansku Mladost posle penal serije. Lazar Tufedžić, koji je bio strelac za Spartak u regularnom delu, pogodio je i odlučujući penal.
Golman Voždovca Miloš Krunić ponovo je bio heroj svog tima. U penal seriji su “zmajevi” slavili sa 3:0. U regularnom delu gosti su poveli golom Dragana Stoisavljevića sa bele tačke šest minuta pre kraja prvog dela, a strelac za Javor bio je Lazar Nikolić u 65. minutu.
Posle promocije trenutno najkorisnijeg igrača ABA lige u liku Filipa Petruševa, zatim još jednog, dvanaestog po redu, draftovanog košarkaša u NBA ligu – Marka Simonovića, ekipa Mega Soccerbet je nastavila da u ovoj sezoni baca svetlo velike scene na mlade i veoma perspektivne igrače u svojim redovima. Novi, do pre dva kola regionalnog takmičenja, neafirmisani Megin tinejdžer Karlo Matković, hrabro je zauzeo mesto u prvoj petorci, sa nezahvalnom ulogom da nadomesti odsustvo MVP-ija Petruševa i pokazao da sistem koji u Megi postoji već godinama odlično funkcioniše.
U prvom meču u kome je dobio značajniju minutažu, protiv Krke, talentovani devetnaestogodišnji centar najavio je velike mogućnosti sa učinkom od osam poena, pet skokova i tri rampe. A, u poslednjoj utamici protiv Primorske je prosto zablistao sa 28 indeksnih poena (12 poena, 14 skokova i šest rampi).
Ovaj momak rođen u Livnu košarku je u detinjstvu posmatrao samo kao zabavu, ali preokret se desio sa 14 godina:
– Za dve godine naglo sam izrastao, čak 20 centimetara, i tada sam pomislio da bi košarka mogla da bude moj budući poziv, počinje priču Matković.
Njegove dobre fizičke predispozicije i talenat nisu promakli lovcima na talente pa se Matković tako našao na prestižnim kampovima za mlade košarkaše poput Džordanovog kampa u Barseloni i Košarka bez granica koji je bio organizovan u Beogradu:
– To su sve lepa sećanja i uspomene za ceo život. Sećam se kad sam na Džordanovom kampu u Barseloni na večeri uživo video legendarnog Majkla prosto nisam mogao da verujem da je on u istoj prostoriji sa mnom. Jednostavno sam se oduzeo, za mene je sve to delovalo nestvarno, imao sam toliku tremu da nisam mogao bilo šta da ga pitam, iskren je bio Matković.
U ekipu Mege stigao je pre dve godine, a prošlu sezonu proveo je u razvojnom timu – OKK Beogradu:
– To je bila moja prva godina seniorske košarke i ogromno iskustvo za mene. Dobio sam šansu i minute na parketu, što je od neprocenjivog značaja za svakog mladog igrača. Sećam se da sam brzo ulazio u problem sa ličnim greškama, ali sve to je bio nezaobilazan proces sazrevanja i učenja kroz koji sam morao da prođem.
Ukazanu šansu i veći prostor za igru koji se ukazao odsustvom Filipa Petruševa, Matković je spremno dočekao i dobro iskoristio:
– Sve to je posledica odličnog treninga. U Megi se kvalitetno radi, posedujemo sjajne uslove, posvećen stručni štab koji obraća pažnju na sve detalje i koji nam je uvek na raspolaganju tako da mogu da kažem da imamo izvanrednu podršku. Moje je bilo samo da na utakmicama primenim onom što smo radili na treningu i potrudim se da uložim veliku energiju. Jedan sam od najmlađih u ekipi i zato taj voljni momenat kod mene ne sme biti upitan, jednostavno uvek pokušavam da pružim svoj maksimum, da budem pošten prema sebi i ostatku ekipe i učinim sve da moj tim dođe do pobede.
Bez svake sumnje, sa šest pobeda u uvodnih osam kola Mega kao najmlađa ekipa regionalnog takmičenja je apsolutni hit:
– Nema skrivenih tajni i tajnih recepata u svemu tome. Ključ je samo veoma naporan i predan rad. Iskreno, mislim da smo mogli dosta bolje da odigramo duele sa Krkom i Primorskom. Važno je da smo pobedili, ali ne smemo samo da se zadovoljavamo pobedama, već da se potrudimo da te neke propuste ispravimo u mečevima koji nam dolaze. Ono što je svakako dobro što u proseku imamo 21 asistenciju po meču, krasi nas nesebičluk, gajimo dobru timsku igru. Imamo Petruševa i Simonovića koji igraju sjajno, veliku podršku u Tepiću i Novaku, uloge u timu su odlično podeljene i krasi nas zaista odlična atmosfera. U takvom okruženju milina je igrati i trenirati.
Matković je Megi doneo značajnu stabilnost u skoku, a ovaj 208 centimetara visoki centar istakao se i atraktivnim blokadama. Protiv Primorske ih je imao čak šest, kao potvrda najbolja potvrda njegove priče o voljnom momentu. O radu u sredini koja poput fabrike koja iz godine u godinu proizvodi igrače za NBA, Matković kaže:
– Veliki je to motiv. Prvi put za saigrača imam momka koji je draftovan u najjaču ligu sveta. Sve čestitke Marku Simonoviću, on je to zaslužio. On je izbor legendarnih Čikago Bulsa i neminovno je da to sve veoma pozitivno utiče na nas, daje dodatni podstrek da je moguće da se i još neko od nas za koju godinu nađe na njegovom mestu.
O krajnjim dometima Mege ove sezone Matković je rekao:
– Teško je bilo šta predvideti u situaciji kada pandemija virusa korona potresa ceo svet. Trenutno smo u vrlo dobroj poziciji, što se tiče forme, ali i plasmana na tabeli. Koliko je realno razmišljati o plasmanu u plej-of teško je reći. Mi treba da držimo fokus samo na prvog narednog protivnika, da nastavimo dobro da treniramo i pružamo maksimum na svakom meču, pa ćemo videti gde će nas takav pristup na kraju odvesti, zaključio je Matković.
Maloletnicima je zabranjeno da učestvuju u igrama na sreću, učešće u igrama na sreću može izazvati zavisnost.